Sudbonosan trenutak za karijeru Silvane Armenulić bio je povratak jednog njenog starog poznanika. Onaj mršavi, promrzli momčić iz leskovačkog parka, kojemu je Silvana svojevremeno pružila utočište i čiji je nesumnjiv muzički talenat ona prva otkrila, pojavio se sada u Beogradu kao prvi "narodnjački" kantautor.
Gde je Toma - tu je i Silvana Armenulić. Od njegovih početaka kada ga je jedne večeri 1956. godine u parku u Leskovcu videla kako se smrzava bez para, do saradnje i pravljenja nekih od najvećih hitova narodne muzike.
Te sudbonosne večeri 1956. Silvana je upoznala Tomu, saznala je da je iz sela došao na audiciju, da nije prošao i da nema novca da se vrati do kuće. Pevačica mu je velikodušno pomogla, a trinaest godina kasnije, na papiru iz konobarskog bloka u beogradskom hotelu "Slavija", mamuran, napisao je i reči i melodiju za pesmu "Noćas mi srce pati", koja je Armenulićevu dovela do vrhunca slave.
U trenucima kada je Silvanina karijera stagnirala, desio se još jedan sudbonosni susret sa Tomom. Ovoga puta nije bilo pod velom mraka kao ranije u Leskovcu. Sve se odigralo u cik zore, u Silvaninom i Radmilovom stanu, da Zdravkoviću ne ispari inspiracija i da u duetu sa Armenulićevom završi ono što je započeo na papiru konobarskog bloka. Da tužnim rečima doda i tužnu melodiju.
"Sudbonosan trenutak za karijeru Silvane Armenulić bio je povratak jednog njenog starog poznanika. Onaj mršavi, promrzli momčić iz leskovačkog parka, kojemu je Silvana svojevremeno pružila utočište i čiji je nesumnjiv muzički talenat ona prva otkrila, pojavio se sada u Beogradu kao prvi 'narodnjački' kantautor.
Bio je to Toma Zdravković, najkontroverznija i najdramatičnija figura novokomponovane narodne muzike. Nemiran, nesređen, sklon piću i lutanju, on se u mnogome razlikovao od ostalih zvezda iz svoje okoline, koje su se već uveliko stabilizovale, stišale domazluk i borile se za društveni prestiž. On je u sebi nosio neki jad, neko osećanje promašenosti, težio je nekakvim dalekim horizontima, koje je nazirao, ali kojih se, osećao je, nikada neće domoći... Govorio je o poeziji Kine (ne o kineskoj poeziji), raspinjao se između osećanja, koja su ga davila, i svesti o nemoći da sam te emotivne bujice kanališe i umetnički uobliči. Nalazio je ljude za koje mu se činilo da poseduju sve ono što je njemu nedostajalo, oduševljavao se, euforično trčao klaviru i grozničavo sricao 'nebeske melodije', da bi ubrzo sve cepao i bacao, u trenucima sumnje i potištenosti...
Silvana je želela da mu pomogne opet, mada verovatno njegovo ponašanje nije najbolje razumela.
- Eto, Tomi Zdravkoviću sam, kad mi je bilo najteže, pomogla. Pa sam mu i cipele, i košulju, i odelo, i kaput kupila. Dovoljno je da se setim detinjstva, pa da svakog razumem - rekla je ona jednom prilikom.
Toma je komponovao za Silvanu na svoj način, usplahireno, konfuzno... O tome je lepo posvedočeno u jednom novinskom napisu:
'Bilo je to jednog letnjeg jutra. Negde oko šest časova, Radmila je trglo zvonce na vratima. Kada je otvorio, ugledao je Tomu Zdravkovića. Bio je tužan i umoran. Radmilo je primio starog prijatelja, iako je vreme bilo neuobičajeno. Probudio je Silvanu da skuva kafu. Toma je tada seo za klavir i stvorena je danas svima znana melodija...'
Melodija 'Noćas mi srce pati'. Sa tom i još nekoliko pesama Tome Zdravkovića Silvana je doživela vrhunac slave. Sentimentalnosti tih pesama dodavala je i sopstvenu sentimentalnost. Time je i tumačila svoj veliki uspeh.
- Pevam sa osećanjem. U svakoj pesmi nastojim da pronađem nešto što je zajedničko sa mojim životom i onda, dok pevam, ja to duboko proživljavam. Kad pevam, na primer, pesmu o jednoj ruži i jednoj suzi i kažem: 'Rane moje teške kako da prebolim?', publika shvati da je to iskreno, iz duše. Verujte, ja nisam u stanju da glumim - pričala je svojevremeno Armenulićeva."
* Ovaj članak je izašao u TV Novostima davne 1981. godine *
