Da li smo samo putnici u vozu života, gde je svaka stanica unapred određena? Ili smo mi ti koji držimo kartu, birajući gde ćemo da se zaustavimo, a gde da nastavimo dalje?
Ovo večno pitanje – postoji li sudbina – prožima sve ljudske kulture, religije, filozofije i lične priče.
I dok jedni veruju da je sve „zapisano u zvezdama“, drugi tvrde da je čovek krojač sopstvene sudbine, odgovoran za svaki svoj izbor.
Kada život izgleda kao scenario
LJudi najčešće veruju u sudbinu kada se dogode neočekivani obrti koji deluju „premudro“ da bi bili slučajni. Susret sa osobom koja vam menja život, spas u poslednjem trenutku, snovi koji se ostvaruju, čudne koincidencije koje vas vode na „pravo mesto u pravo vreme“ – sve to budi utisak da neko (ili nešto) orkestrira naš život. Psiholozi to zovu kognitivna potreba za smislom – čovek teško prihvata haos i slučajnost. Kada se nešto značajno dogodi, naš um želi da veruje da se dogodilo sa razlogom.
Sudbina kao uteha i smernica
Vera u sudbinu često pomaže ljudima da se nose sa gubitkom, nepravdom ili nesrećom. Kada kažemo: „Tako je moralo biti“ ili „Sve se dešava sa razlogom“, mi ublažavamo bol i prihvatamo životne situacije bez otpora. Sudbina postaje psihološki štit od nemoći. S druge strane, neki u sudbini nalaze poziv da slušaju intuiciju, da se povežu sa nečim višim – bilo da je to Bog, svemir ili dublja svest. Za njih je sudbina putokaz, ne lanac.
Krojači svoje sreće?
Ipak, mnogi savremeni mislioci, naučnici i filozofi tvrde da sudbina nije fiksna, već fleksibilna. Čovek ima slobodu izbora, mogućnost da reaguje, menja kurs, uči iz iskustva i oblikuje svoju priču. Poznata izreka kaže: „Sudbina se ne dešava. Ona se gradi.“ Oni koji ne čekaju „šta će biti“, već deluju svesno, preuzimaju odgovornost. Za njih, sudbina nije namenjena – ona je osvojena.
Slučajnosti ne postoje?
Jung je govorio o sinhronicitetu – značajnim poklapanjima koja nemaju uzročnu vezu, ali imaju duboko lično značenje. Kada naiđete na knjigu baš onda kada vam treba, ili vam stranac kaže upravo ono što ste razmišljali, pojavljuje se osećaj da „nešto veće od nas“ vodi igru.
Da li je to sudbina? Ili samo naša sposobnost da prepoznamo smisao?
Možda je istina negde između
Možda nije pitanje da li postoji sudbina, već šta radimo s njom. Možda nam je zadato mesto polaska i neki važni susreti. Ali sve između – kako ćemo voleti, koga ćemo slušati, šta ćemo izabrati – to je naše platno. A čovek je, ipak, biće koje slika život svojim bojama.
