Priča o porodici Likov, koja je više od 40 godina živela u potpunoj izolaciji u sibirskoj tajgi, boreći se za opstanak i očuvanje svoje vere. Agafja Likov je poslednji preživeli član porodice.
Godine 1978, pilot helikoptera koji je leteo sa grupom geologa iznad šuma Sibira primetio je nešto neobično: proplanak nekoliko hiljada metara ispod na vrhu planine.
Na prvi pogled, proplanak je pokazivao duboke žlebove, što je ukazivalo na to da bi ljudi mogli da žive tamo. Problem je bio što je planinski region bio udaljen više od 240 kilometara od najbližeg poznatog naselja, a sovjetske vlasti nisu imale nikakve informacije o ljudima koji žive u tom području.
Geolozi su odlučili da istraže teren i otkrili su drvenu kolibu pored potoka. Jedina soba je bila tesna, vlažna, prljava i hladna. Pod je bio prekriven ljuskama krompira i ljuskama pinjola. Malo ko je mogao da veruje da neko zaista živi tamo.
Međutim, porodica Likov je tamo živela više od četiri decenije. Kroz razgovore sa geolozima, njihova priča je počela da izlazi na videlo.
Bekstvo u tajgu
Patrijarh porodice bio je Karp Likov, član fundamentalističke grupe Staroverci u Rusiji. Nakon što su boljševici preuzeli vlast 1917. godine, Staroverci su bili progonjeni.
Karpov brat je ubijen 1936. godine, a ubrzo nakon toga, Karp je odlučio da napusti civilizaciju. Izronio je sa suprugom Akulinom i dvoje dece - devetogodišnjim Savinom i dvogodišnjom Natalijom - duboko u sibirske šume.
U izolaciji, tokom godina su imali još dvoje dece: Dmitrija 1940. i Agafju 1944. Nijedno od ove dece nije videlo nikoga osim članova svoje porodice sve do 1978. godine.
Borba za opstanak
Život u divljini je bio izuzetno težak. Porodica je pravila odeću od konoplje, a cipele od brezove kore. Kada bi im lonci zarđali, koristili su brezovu koru da bi napravili improvizovane lonce za kuvanje.
Godine 1961, kada je snežna oluja uništila useve, porodica je morala da jede kožne cipele, slamu i koru drveća. NJegova supruga Akulina je umrla od gladi kako bi deca imala dovoljno hrane.
Ipak, porodica je istrajala i naučila da uzgaja raž, pažljivo obnavljajući svoje useve.
„Jeli smo šumsko voće, korenje, travu, pečurke, vrhove krompira i kore“, sećala se Agafja krajem pedesetih godina 20. veka, u periodu poznatom kao Gladne godine. „Stalno smo bili gladni. Svake godine smo donosili odluku da li ćemo pojesti sve ili sačuvati seme za sledeću setvu.“
Susret sa svetom
Dolaskom sovjetskih geologa 1978. godine, život porodice se donekle promenio. Međutim, deca su odbijala hranu koju su im nudili: džem i hleb nisu bili dozvoljeni, jer ih nikada ranije nisu videli. Otac je priznao da je jeo hleb, ali deca nikada nisu. Jedino što su prihvatali bila je so.
Kasnije su usvojili i druge stvari: noževe, viljuške, drške, žitarice, papir, pa čak i baterijsku lampu.
Geolozi su porodici Karp takođe pričali o događajima u spoljnom svetu – Drugom svetskom ratu, tehnološkim inovacijama i ljudskim dostignućima, uključujući sletanje na Mesec. Porodica je čak upoznata i sa televizijom, iako su je smatrali grehom, često gledajući slike na pokretnom platnu koje su nosili geolozi.
Tragedija i poslednji preživeli
Iako su nastavili da žive u izolaciji, tragedija je pogodila porodicu 1981. godine: Savin, Natalija i Dmitrij su umrli u roku od nekoliko dana. NJihova smrt je pripisana prirodnim uzrocima – bolesti bubrega i iscrpljenosti, a ne infekciji.
Karp i njegova preživela ćerka Agafija odbili su da napuste tajgu.Karp je umro 1988. godine, a Agafija je nastavila da živi samostalno u šumi.
„Kada je umro, nisam imala nikoga kome bih se mogla obratiti ili na koga bih se mogla osloniti“, rekla je Agafija za Vice 2013. godine. „Sama sam sekla drva.“
Agafija po pisanju svetskih medija i dalje živi u novoj kolibi u sibirskoj tajgi, čuvajući jednostavan način života koji je porodicu Likov učinio legendom.
(Kurir)
BONUS VIDEO:
