Šta se dešava sa čovekovim telom dok se spušta na velike dubine?
Tokom vekova, duboka mora su bila inspiracija za bezbroj priča o morskih čudovištima, izgubljenim civilizacijama i potonulim brodovima sa blagom. Upravo one su nas naterale da se otisnemo u njihove najdubllje delove i istražimo ih.
Primer jedne takve znatiželje je i olupina broda Titanik, koji je potonuo 1912. godine na oko 600 km od NJufaundlanda, ostrva na severoistočnoj obali Severne Amerike. Od kako je otkriven 1985. godine, ljudi ne prestaju da ga istražuju i posećuju podmornicama iako on leži na dubini od tačno 3.821 m.
Proteklih dana jedan takav slučaj je rezultirao nestankom 5 ljudi, a pokušaji da se uspostavi kontakt sa njima su sve do sada bili neuspešni. Oprema sa kojom se može doći do njih gotovo i da nema, a sami ronioci su u nemogućnosti da se spuste na te dubine. Ipak, mnogi su se zapitali: zašto u pomoć nisu poslati ronilački timovi?
Šta se dešava sa čovekovim telom dok se spušta na velike dubine?
Prilikom uranjanja u tečnost, telo prolazi kroz niz promena koje dovode do pogoršavanja njegovih funkcija kako se dubina povećava. Prva primetna promena se dešava već na 5 m dubine, pojavom oštrog bola u bubnim opnama zbog rastezanja njihovih membrana. Do Titanika je ostalo još 3.816 m - a dobra vest je da ova bol može lako nestati ukoliko se primeni Valsalva manevar.
Da biste to postigli, morate zatvoriti usta i začepiti nos i pokušati da izbacite vazduh. Nakon toga vazduh bi trebao da prođe u srednje uho kroz Eustahijeve tube i da se izbalansiraju pritisci. Kako se čovek spušta dublje i to sa bocom kiseonika, na svakih 10 m pritisak se povećava za jednu atmosferu, opisani manevar može pomoći donekle - u slučaju da niste utrenirani do dubina do 20 m, ili 40 m ukoliko ste prošli obuku.
Ali, na 30 m dubine pojavljuje se novi problem i njegovo ime je azotna narkoza. Prilikom udisanja komprimovanog vazduha povećava se ukupna količina vazduha uskladištenog u tkivima. Ovo ometa normalne metaboličke procese, posebno u našem najsloženijem organu: mozgu. Prema onome što je poznato kao "Martinijev zakon" , kada se spustite na dubine veće od 20 m, na svakih dodatnih 10 m dubine, telo trpi trovanje slično onom koje izaziva konzumiranje 1 Martinija.
Kako se spušta, simptomi se pogoršavaju - od lošijeg donošenja odluka do euforije, glavobolje, dezorijentacije pa čak i gubitka svesti, što na ovim dubinama značiti smrt. Gubitak svesti obično nastaje nakon 90 m, tako da bi do Titanika ostalo još 3.730 m. Međutim, ovaj efekat se može svesti na minimum korišćenjem nekih gasova u cilindrima za ronjenje.
Nakon dubine od 60 m, mnogo više kiseonika ulazi u naša tkiva. Na površini mi trpimo samo jednu jedinicu atmosferskog pritiska, ali na ovoj dubini on je već dostigao broj 7. Drugim rečima, vazduh koji udišemo iz boce je sada 7 puta gušći, a to znači da pri svakom udisaju udišemo 7 puta više vazduha nego što bi smo to radili na površini. Stoga, pri ovom pritisku, kiseonik postaje toksičan i u tom trenutku se javljau slabiji grčevi, ali kako se telo spušta sve niže i niže, mučnina, tunelski vid, pa čak i epi napadi. Zbog toga je za nastavak spuštanja potrebno koristiti posebne i pomno proučavane gasne mešavine.
Na dubinama većim od 120 do 180 metara uglavnom se javlja se neurološki sindrom visokog pritiska. A kada se on pojavi, o problemima sličnim ranijim trovanjima, čija najteža posledica bi bila smrt. U imaginarnom spuštanju na dubine od 4.000 m najdalje što bi uspeli da odemo je eventualno 180 m, tako da je do Titanika ostalo još oko 3.640 m.
Uprkos ovim ograničenjima, rekord u ronjenju na dah drži Ahmed Gabr, koji se 2014. godine spustio na dubinu od 332,35 m za 12 minuta. Ipak, ukoliko pričamo o tehničkom ronjenju - rekord drži COMEX tim, koji je 1988. godine popravio cev na dubini od 534 m. Ista kompanija je 1992. godine, započela projekat Hidra X, gde je korišćena hiperbaričnu komoru van vode kako bi se simulirao pritisak onom koji telo trpi na dubinama od 700 m, a gde je ronilac testirao nove mešavine gasa. Eksperiment je bio uspešan i do danas drži svetski rekord za simulirane zarone, ali čak i sa ovim impresivnim podvigom, preostalo bi još više od 3.000 m do Titanika.
Šta se dešava sa podmornicama?
Većina vojnih podmornica nije u stanju da ide na dubine veće od 600 m, ali postoje neke specijalizovane koje su u mogućnosti da stignu do okeanskog dna.
Sa jednom od njih, Deepsea Challenger - koja je napravljena u saradnji sa National Geographic-om - filmski reditelj Džejms Kameron stigao je 2012. godine do dna Marijanskog rova na dubinu od10.898,4 m. Kako je ispričao u kasnijem intervjuu, spuštanje je predstavljalo pravi izazov, kako u inženjerskom tako i mentalnom smislu.
S druge strane, kada je u pitanju nestala podmornica Titan, važno je istaći da je to eksperimentalno vozilo koje nije odobrila nijedna regulatorna agencija.
Pratite nas na INSTAGRAMU i FEJSBUKU
