Kada narod živi vekovima u dodiru s drugim narodom, reči postaju mostovi. Srpske reči ulazile su u svakodnevni turski govor, prilagođavale se izgovoru i pisanju, ali nikada nisu nestale. One su preživele promene carstava, padove i uspon civilizacija – i do danas ostale u jeziku miliona ljudi.
Malo je poznato da su sultani i velikaši Osmanskog carstva vekovima učili i govorili srpski jezik. Razlog nije bio samo u osvajanju Balkana, već i u praktičnosti – Srbi su činili značajan deo carstva, a mnogi su zauzimali važne položaje u vojsci i administraciji. Srpski jezik se čuo na trgovima, u vojničkim logorima, pa čak i u odajama Topkapi palate.
Reči koje svedoče o zajedničkoj prošlosti
Mnogo reči koristimo i danas, a da nam je teško reći gde im je tačno „kuća“. Evo nekoliko primera:
Čaša – isto značenje i u srpskom i u turskom, jedan od najprepoznatljivijih primera.
Peškir – nezaobilazna reč, gotovo identična u oba jezika.
Pamuk – i danas označava pamuk, tkaninu i materijal, a poreklo vodi upravo sa Balkana.
Dušek – reč koju koriste i Turci i Srbi, nastala iz potrebe svakodnevice.
Ajvar – nezaobilazna balkanska poslastica, koja je našla put i u turski rečnik.
Biber – začin koji se u oba jezika izgovara isto i ima isto značenje.
Čarapa – reč koju i danas Turci koriste gotovo u istom obliku.
Svaka od ovih reči je mali trag istorije – dokaz kako kultura jednog naroda postaje deo drugog.
Jezik kao čuvar sećanja
Kada Srbin i Turčin danas sednu za sto i razgovaraju, iznenada se u govoru pojavi poznata reč – i odmah nastaje osećaj bliskosti. To je podsetnik da jezici nisu zidovi, već mostovi. U njima se kriju priče o trgovcima, ratnicima, majstorima i domaćicama, o običnom životu ljudi koji su kroz vekove delili isti prostor.
Srpske reči u turskom jeziku nisu samo lingvistička zanimljivost – one su dokaz da istoriju ne pišu samo ratovi i granice, već i reči koje prežive sve oluje vremena.
BONUS VIDEO
