U srcu balkanskih planina, u doba kada je zima trajala po pola godine, a hleb bio luksuz, postojao je običaj o kome su se priče šaputale uz vatru. Strašan, nestvarno surov i danas teško pojmljiv običaj zvao se lapot.
Iako zvuči kao mit ili upozoravajuća legenda, lapot je običaj o kojem su etnolozi ostavili zapise, a sećanja se i dalje prenose u nekim zabačenim predelima Srbije. On otkriva koliko je borba za preživljavanje ponekad umela da zaseni samu čovečnost.
Šta je, zapravo, bio lapot?
Lapot je označavao ubistvo starijih i nemoćnih članova porodice – obično kada više nisu mogli da rade, kada je nestalo hrane, ili kada su, po mišljenju zajednice, „više uzimali nego što su davali“. Zvuči užasno, jer i jeste. U vremenu kada je svaki zalogaj bio pitanje života ili smrti, ljudi su činili ono što danas nazivamo — nezamislivim.
Običaj se, prema zapisima, primenjivao u nekim delovima istočne i južne Srbije. Sam čin bio je brz, ali jezivo ritualizovan: starijem muškarcu — najčešće ocu ili dedi — stavljala se pogača na glavu kao simbol poslednjeg obroka, a zatim bi ga rođeni sinovi, ponekad i uz saglasnost starešina sela, udarcem čekićem ili kamenom usmrtili.
Prema pisanjima T. R. Đorđevića iz 1918. godine o običajima brdskih predela okoline Zaječara, ubistvo bi bilo izvršavano sekirom ili motkom, i celo selo bi bilo pozvano da prisustvuje događaju. U nekim mestima bi stavljali kukuruznu kašu na glavu osobe pre ubistva da bi na taj način pokazali kako kukuruz ubija starce, a ne oni sami.
Ova legenda ima svoj koren u narodnim pričama o rimskoj vlasti i lokalnim tvrđavama kojima su gospodarili, a antropolog Senka Kovač u jednoj studiji o starenju pominje da se u Istočnoj Srbiji imenom "lapot" naziva običaj ubijanja starih.
Ovaj običaj je bio zastupljen u Istočnij Srbiji, makedonskom Torbešiju (oblast Skoplja), delu Crne Gore (pleme Pješivac npr.) i zapadni deo Bosne i Hercegovine. Ubijanje su najčešće vršili njihovi sinovi i rođaci uz prisustvo celoga sela. Seoski telal bi išao od kuće do kuće i vikao: "Lapot je u toj i toj kući, dođite na podušje."
Na različite načine su ubijali starce, pa se tako u Homolju praktikovalo odrubljivanje glave sekirom ili plugom, u Timoku ubijanje motkom, u Makedoniji su klali, u Crnoj Gori udarali sekirom u potiljak, dok su u Bosni trovali. S obzirom da su verovali da ih posle smrti čeka bolji život, starci su se pokoravali ovom drevnom običaju, pa sinove čak i blagosiljali: "Sine moj, da si živ i zdrav mnogo godina i da dočekaš starost, pa i tebe sin ovako da isprati na onaj svet."
Široj javnosti je ovaj običaj postao poznat kada je Goran Paskaljević 1972. godine snimio film pod nazivom "Legenda o lapotu"...
Najstražniji običaj civilizacije
Lapot spada u najstrašnije običaje civilizacije, jer je reč je o ubijanju starih, a najbližih članova porodice. On nije samo vezan za naše krajeve, već je bio prisutan i kod naroda Severne Evrope, ali i kod američkih Indijanaca i Japanaca. Postavlja se pitanje da li je lapot bio vrsta drevne eutanazije, a prikazuje odnose deteta i roditelja, čije je izvorište Edip, mitološki junak Grčke.
