У срцу балканских планина, у доба када је зима трајала по пола године, а хлеб био луксуз, постојао је обичај о коме су се приче шапутале уз ватру. Страшан, нестварно суров и данас тешко појмљив обичај звао се лапот.
Иако звучи као мит или упозоравајућа легенда, лапот је обичај о којем су етнолози оставили записе, а сећања се и даље преносе у неким забаченим пределима Србије. Он открива колико је борба за преживљавање понекад умела да засени саму човечност.
Шта је, заправо, био лапот?
Лапот је означавао убиство старијих и немоћних чланова породице – обично када више нису могли да раде, када је нестало хране, или када су, по мишљењу заједнице, „више узимали него што су давали“. Звучи ужасно, јер и јесте. У времену када је сваки залогај био питање живота или смрти, људи су чинили оно што данас називамо — незамисливим.
Обичај се, према записима, примењивао у неким деловима источне и јужне Србије. Сам чин био је брз, али језиво ритуализован: старијем мушкарцу — најчешће оцу или деди — стављала се погача на главу као симбол последњег оброка, а затим би га рођени синови, понекад и уз сагласност старешина села, ударцем чекићем или каменом усмртили.
Према писањима Т. Р. Ђорђевића из 1918. године о обичајима брдских предела околине Зајечара, убиство би било извршавано секиром или мотком, и цело село би било позвано да присуствује догађају. У неким местима би стављали кукурузну кашу на главу особе пре убиства да би на тај начин показали како кукуруз убија старце, а не они сами.
Ова легенда има свој корен у народним причама о римској власти и локалним тврђавама којима су господарили, а антрополог Сенка Ковач у једној студији о старењу помиње да се у Источној Србији именом "лапот" назива обичај убијања старих.
Овај обичај је био заступљен у Источниј Србији, македонском Торбешију (област Скопља), делу Црне Горе (племе Пјешивац нпр.) и западни део Босне и Херцеговине. Убијање су најчешће вршили њихови синови и рођаци уз присуство целога села. Сеоски телал би ишао од куће до куће и викао: "Лапот је у тој и тој кући, дођите на подушје."
На различите начине су убијали старце, па се тако у Хомољу практиковало одрубљивање главе секиром или плугом, у Тимоку убијање мотком, у Македонији су клали, у Црној Гори ударали секиром у потиљак, док су у Босни тровали. С обзиром да су веровали да их после смрти чека бољи живот, старци су се покоравали овом древном обичају, па синове чак и благосиљали: "Сине мој, да си жив и здрав много година и да дочекаш старост, па и тебе син овако да испрати на онај свет."
Широј јавности је овај обичај постао познат када је Горан Паскаљевић 1972. године снимио филм под називом "Легенда о лапоту"...
Најстражнији обичај цивилизације
Лапот спада у најстрашније обичаје цивилизације, јер је реч је о убијању старих, а најближих чланова породице. Он није само везан за наше крајеве, већ је био присутан и код народа Северне Европе, али и код америчких Индијанаца и Јапанаца. Поставља се питање да ли је лапот био врста древне еутаназије, а приказује односе детета и родитеља, чије је извориште Едип, митолошки јунак Грчке.
