Глумица Светлана Бојковић и данас је једна од најомиљенијих домаћих глумица о чијем се животу много прича
Није само њена глумачка каријера невероватна, ни њен приватни живот није био ништа мење занимљив. Њено одрастање било је испуњено бројним успонима и падовима, наградама и напорним радом.
- Када је требало да се родим, моја мама је, због тада чувеног акушера др Кусовца, прешла Саву и родила ме у земунском породилишту. Онда су ме као бебу пренели у Београд, у Његошеву 59, где смо становали у заједничком стану с једном старом госпођом коју смо звали тетка Николија. Како је она, сирота, остала сасвим сама, за шест месеци су јој умрли и муж и ћерка, везала се за нашу породицу и мени је заменила обе моје баке јер ниједна од њих није живела у Београду. Иако није радила, моја мајка скоро никад није била код куће, стално је морала да стоји у неким редовима за храну, да набавља све што је могло да се купи на „тачкице“ и онда је мене углавном чувала тета, која ме је и водила у шетњу. А пошто је највише времена проводила на гробљу, за њега су биле везане и те наше шетње.
Тако сам се ја веома рано сусрела са смрћу. Обилазила сам споменике, гледала слике и како сам помало знала да читам, читала сам имена и замишљала те људе који су некада пролазили кроз живот. Било је сахрањено доста деце која су умрла од шарлаха. Све ме је то испуњавало страхом, претварало се у мору која ме је некада ноћу гушила и није ми давала да заспим, али истовремено будило страховиту радозналост. Полазак у школу донео ми је неке друге невоље и ја сам се све ређе враћала свом страху. Тако је он постепено ишчезао, али тек негде око осамнаесте године - први пут је испричала глумица на Радио Београду
(Радио Београд)
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
