Владимир Петровић открива анегдоту са снимања „Лудих година“ када му је пролазник понудио новац за карту, не знајући да се снима филм.
Више од четири деценије прошло је од када су Марија и Боба први пут освојили публику, али култни серијал „Луде године“ и даље живи кроз сећања, реплике и анегдоте које су обележиле једну филмску епоху. Једну од најживописнијих успомена из тог времена недавно је поделио Владимир Петровић, глумац којег су генерације заволеле управо као неодољивог Бобу.
Петровић се присетио периода када је, још као тинејџер, стао пред камере редитеља Зорана Чалића, не слутећи да ће постати део историје југословенске кинематографије. И док су многе сцене биле захтевне и емотивне, једна му је остала у посебном памћењу – не због глуме, већ због реакције случајног пролазника на улицама Београда.
„Кешање“ на трамвај које је постало филмска легенда
У једној од сцена, Боба је, у свом препознатљивом бунтовном стилу, требало да се држи за трамвај у покрету. Иако на папиру једноставна, сцена се у пракси претворила у озбиљан физички изазов.
– „Има једна дивна анегдота када сам се ‘кешао’ на трамвај у ‘Лудим годинама’. Снимамо ту сцену, ја висим на трамвају који смо добили специјално за снимање“ – започиње Петровић.
Како би кадар био савршен, снимање се понављало изнова и изнова, а трамвај је кружио градом.
– „Да би се то снимило како треба, ја сам висио два до три круга ‘двојком’. Руке су почеле да боле, ноге да трну, али сцена је морала да се заврши“ – присећа се глумац уз осмех.
Доброта старог Београђанина насмејала целу екипу
Права кулминација догодила се код Вуковог споменика. Трамвај је стао на црвено светло, а Владимир је искористио тренутак да сиђе и одмори ноге. Тада му је пришао старији господин, потпуно несвестан да се налази усред филмског сета.
– „Гледа ме онако очински, са сажаљењем, и каже: ‘Дете, ево ти паре за трамвај, немој да се кешаш’“ – препричава Петровић.
Човек је, не приметивши камере, расвету и екипу у трамвају, помислио да је реч о сиромашном младићу који ризикује живот јер нема новца за карту.
– „Кажем му збуњено: ‘Господине, ми снимамо филм…’“ – наставља глумац.
Али добродушни Београђанин није одустајао.
– „Погледа ме озбиљно и каже: ‘Па добро, синко, купи ти карту, па снимајте после!’“
Анегдота је моментално постала омиљена међу члановима екипе, али и симбол једног другачијег, топлијег Београда, у којем су људи бринули једни о другима – чак и усред снимања филма.
(Курир)
БОНУС ВИДЕО:
