Vladimir Petrović otkriva anegdotu sa snimanja „Ludih godina“ kada mu je prolaznik ponudio novac za kartu, ne znajući da se snima film.
Više od četiri decenije prošlo je od kada su Marija i Boba prvi put osvojili publiku, ali kultni serijal „Lude godine“ i dalje živi kroz sećanja, replike i anegdote koje su obeležile jednu filmsku epohu. Jednu od najživopisnijih uspomena iz tog vremena nedavno je podelio Vladimir Petrović, glumac kojeg su generacije zavolele upravo kao neodoljivog Bobu.
Petrović se prisetio perioda kada je, još kao tinejdžer, stao pred kamere reditelja Zorana Čalića, ne sluteći da će postati deo istorije jugoslovenske kinematografije. I dok su mnoge scene bile zahtevne i emotivne, jedna mu je ostala u posebnom pamćenju – ne zbog glume, već zbog reakcije slučajnog prolaznika na ulicama Beograda.
„Kešanje“ na tramvaj koje je postalo filmska legenda
U jednoj od scena, Boba je, u svom prepoznatljivom buntovnom stilu, trebalo da se drži za tramvaj u pokretu. Iako na papiru jednostavna, scena se u praksi pretvorila u ozbiljan fizički izazov.
– „Ima jedna divna anegdota kada sam se ‘kešao’ na tramvaj u ‘Ludim godinama’. Snimamo tu scenu, ja visim na tramvaju koji smo dobili specijalno za snimanje“ – započinje Petrović.
Kako bi kadar bio savršen, snimanje se ponavljalo iznova i iznova, a tramvaj je kružio gradom.
– „Da bi se to snimilo kako treba, ja sam visio dva do tri kruga ‘dvojkom’. Ruke su počele da bole, noge da trnu, ali scena je morala da se završi“ – priseća se glumac uz osmeh.
Dobrota starog Beograđanina nasmejala celu ekipu
Prava kulminacija dogodila se kod Vukovog spomenika. Tramvaj je stao na crveno svetlo, a Vladimir je iskoristio trenutak da siđe i odmori noge. Tada mu je prišao stariji gospodin, potpuno nesvestan da se nalazi usred filmskog seta.
– „Gleda me onako očinski, sa sažaljenjem, i kaže: ‘Dete, evo ti pare za tramvaj, nemoj da se kešaš’“ – prepričava Petrović.
Čovek je, ne primetivši kamere, rasvetu i ekipu u tramvaju, pomislio da je reč o siromašnom mladiću koji rizikuje život jer nema novca za kartu.
– „Kažem mu zbunjeno: ‘Gospodine, mi snimamo film…’“ – nastavlja glumac.
Ali dobrodušni Beograđanin nije odustajao.
– „Pogleda me ozbiljno i kaže: ‘Pa dobro, sinko, kupi ti kartu, pa snimajte posle!’“
Anegdota je momentalno postala omiljena među članovima ekipe, ali i simbol jednog drugačijeg, toplijeg Beograda, u kojem su ljudi brinuli jedni o drugima – čak i usred snimanja filma.
(Kurir)
BONUS VIDEO:
