Силвана Мангано била је једна од најтајанственијих жена европске кинематографије, симбол италијанске лепоте, али и унутрашње крхкости скривене иза снажне појаве.
Силвана Мангано је рођена 1930. године у Риму, у скромној породици сицилијанско-енглеског порекла. Детињство јој није било лако – рат, сиромаштво и рана потреба за самосталношћу обликовали су њен карактер и учинили је озбиљном и повученом већ у младости. Као тинејџерка бавила се плесом и моделингом, а судбински преокрет десио се 1949. године када је победила на избору за Мис Рима.
Права експлозија славе догодила се филмом Горка рижа (Рисо Амаро), у којем је њена сензуална, али снажна појава постала симбол послератне Италије. Силвана није била само лепа – имала је магнетску тишину, поглед пун унутрашњих борби и достојанство које је освајало публику. Управо та комбинација учинила ју је миљеницом великих редитеља попут Лукина Висконтија, Пјера Паола Пасолинија и Виторија де Сике. Ипак, за разлику од многих дива тог времена, никада није јурила славу; она ју је подносила, често с нелагодом.
Љубавни живот Силване Мангано био је обележен снажном, али комплексном везом са једним од најмоћнијих продуцената италијанског филма – Дином Де Лаурентисом. Упознали су се док је њена каријера била у успону, а венчали су се 1949. године. Њихов брак трајао је више од четири деценије и из њега је рођено четворо деце. Иако су деловали као моћан пар италијанске кинематографије, њихов однос био је далеко од бајке. Дино је био амбициозан, доминантан и потпуно посвећен послу, док је Силвана све више осећала терет славе и јавног живота.
Постепено се повлачила из центра пажње, бирајући улоге пажљиво и ретко. Мајчинство јој је постало важније од каријере, а приватност светиња. У каснијим годинама живота борила се са депресијом и усамљеношћу, посебно након што су се она и Де Лаурентис раздвојили. Ипак, никада није говорила лоше о прошлости – носила ју је тихо, достојанствено, готово аристократски.
Силвана Мангано преминула је 1989. године, оставивши иза себе филмове који и данас одишу емоцијом и стилом. Била је жена контраста: снажна и крхка, славна и повучена, гламурозна и дубоко људска. Њена лепота није била само у изгледу, већ у тишини којом је говорила више од хиљаду речи. У свету који је често тражио спектакл, она је остала симбол суптилности, унутрашње борбе и вечне елеганције.
Преминула је 16. децембра 1989. године у Мадриду од рака плућа. Болест је дуго скривала од јавности, а у складу са њеном повученом природом, и последње дане провела је далеко од рефлектора и медијске пажње.
БОНУС ВИДЕО:
