Арно Дени, цењени француски глумац, чији се живот претворио у низ болова након неуспеле операције уградње мрежице за килу, припрема се за еутаназију у Белгији.
Арно Дени, цењени француски глумац, годинама је градио углед као уметник веран класици и суптилној интерпретацији драма. Међутим, у последњим месецима постао је симбол борбе за достојанство у ситуацији крајње патње и гласни критичар медицинског система који га је, по његовом мишљењу, изневерио. Данас, у 42. години, припрема се за еутаназију у Белгији, сматрајући да његов живот у овом стању више није могућ.
Од обећавајуће каријере до живота на граници издржљивости
Дени је добио признање за своје адаптације дела Оскара Вајлда, а његове позоришне продукције одушевљавале су и критичаре и публику. Међутим, његов живот је нагло стао 2023. године, после рутинске операције уклањања препонске киле, током које му је уграђена велика хируршка мрежица. Тада је почела његова ноћна мора.
"Више не могу да изађем из куће, немам друштвени живот, немам никакав живот. Више немам ништа што би представљало достојанство људског живота", рекао је глумац.
Последице поступка биле су разорне. Глумац је почео да осећа сталне болове у стомаку, уринарне и неуролошке проблеме, па је чак изгубио и неколико килограма.
"Знао сам да умирем... Сви моји системи су почели да отказују", рекао је једном приликом.
Неуспешна операција и борба за дијагнозу
После месеци патње, Дени је отишао у Сједињене Државе, где су се специјалисти предузели скупу операцију уклањања импланта. Иако је она донела краткотрајно побољшање, симптоми су се брзо вратили. Лекари су изнели хипотезу о АСИА синдрому, реткој имунолошкој реакцији на материјал имплантата.
АСИА се у Француској, међутим, не признаје као болест, а произвођач имплантата је негирао било какву одговорност за такве реакције.
Стање глумца се и даље погоршавало. Дени је документовао своју причу. Објавио је сведочанства о болу и апеловао на интересовање за судбину других људи са сличним компликацијама. Основао је групу која окупља све већи број пацијената.
Како се његово стање погоршавало, Француз је почео отворено да говори о могућности окончања живота.
"Човек у дубини душе зна када је осуђен на крај", рекао је у разговору за Ле Даупхине Либере, а ова реченица постала је симбол његовог унутрашњег уверења да лечење више нема смисла.
"Обешен између светла сцене и таме патње"
Године 2026. започео је званичне процедуре које омогућавају спровођење еутаназије у Белгији, земљи у којој закон допушта овај облик окончања патње. Дени своју одлуку објашњава не само физичким болом, већ и потпуним нестанком онога што назива "достојанством људског живота".
"Не желим да лежим у болници прикључен на десетине цеви", рекао је у једном интервјуу.
Глумац се не ограничава на препричавање сопствене приче. Његово искуство постало је покретач деловања за реформу француске хирургије киле и надзора над имплантатима. Придружио се групи пацијената који захтевају промене и већу свест о ризицима. Пре него што направи свој последњи корак, планира и тужбу против произвођача имплантата и да учествује у колективној тужби због медицинских пропуста.
Парадоксално, што је његово тело више слабило, његов глас је постајао све снажнији. Повукао се са сцене, давао је интервјуе и објављивао потресне записе свакодневице. Његова прича срушила је представу о томе да су рутинске операције увек безбедне, а медицинска нега увек ефикасна.
Године 2025. Ле Монде га је описао као уметника "обешеног између светла сцене и таме патње", који је упркос болести наставио да режира, иако више није могао да се појављује пред публиком.
Одлука Арноа Денија о еутаназији изазвала је дебату у Француској, не само о етичким аспектима еутаназије, већ и о безбедности имплантата и квалитету неге пацијената са хроничним болом.
(Мондо)
БОНУС ВИДЕО:
