Песма Светог владике Николаја о Огњеној Марији није само литерарни бисер, већ жива молитва – упаљена свећа у тами, штит вере за све који трпе.
„Не бојим се мука, само ми буди близу“ – шапуће Света Марина у часу највећег страдања. Није то крик очајања, већ победнички хук душе која бира бол у име љубави. Владика Николај, песник и пророк свог времена, није написао само песму о мучеништву. Он је саставио духовни штит за све који данас, у 21. веку, осећају да се њихов крст ломи под тежином.
У овој песми, Света Марина, у народу знана као Огњена Марија, не моли Бога да уклони бол – она моли да буде оснажена да га издржи. То је суштина православне вере: не бежати од крста, већ га понети до краја.
„Буди близу мене, снаго мученика, Да поднесем муке без страха и крика.“
Свако ко је страдао, био остављен, издан или сломљен у овим стиховима може чути своје срце и добити утеху: не мораш бити јак – довољно је да верујеш. Јер у тој вери сила се рађа.
Пламен који не сагорева
У народној свести, Огњена Марија је дан на који се не ради. Она се поштује из страха, али код владике Николаја, она постаје нешто много више – симбол унутрашњег огња, који не пржи, већ чисти. То је пламен који не уништава, већ води.
„Као овца пред гладним вуцима, Као риба бедна, мрежом ухваћена, Но ја у Те гледам, Господе спасења!“
То није поезија страха, већ поезија храбрости. Владика Николај није славио патњу као циљ, већ је у њој видео пролаз ка вечности – ако се понесе у љубави и молитви. И ако се не одустане.
Молитва за све нас
„Волим муке с Тобом но све труле сласти, Ја се клањам, Спасе, само Твојој власти.“
У овим речима нема трагова модерне релативизације. Ово је вера каква је некада била – и каква нам је данас поново потребна: без условљавања, без трговине са Богом, без страха од жртве.
Зато песма о Огњеној Марији није само историјска или духовна. Она је дубоко лична. То је песма за човека који у себи осећа да мора издржати нешто велико, а не зна како. За онога који нема више снаге, али има трунку вере.
Жива икона у стиху
Ову песму не читамо већ пред њом стајемо. Као пред иконом. Као пред светлошћу која нас на тренутак заустави у тами. Не тражи објашњења. Не доказује ништа. Само нас позива да се сетимо:
„На свему Ти хвала, Господе и Спасе, Што сваком помажеш, ко у Те узда се.“
Огњена Марија, у стиховима владике Николаја, није фигура из прошлости, већ огледало наше вере.
Колико смо данас спремни да волимо – и кад нас боли?
Колико смо верни, кад све у нама позива да одустанемо?
Њена вера није тражила лакши пут већ Божје присуство. И зато последњи стих ове песме остаје да звони у свима нама као лична молитва:
„Не избави ме, Господе – само ми буди близу.“
Песма владике Николаја о Светој муценици Марини
Марина се света Господу мољасе,
И сузама топлим молитву јачаше:
- Господе Исусе, Боже мој и Спасе, Ти сваком помажеш, ко у Те узда се.
Буди близу мене, близу моје душе, Кад неверни пону тело ми да руше,
Буди близу мене, снаго мученика,
Да поднесем муке без страха и крика. Као овца стојим пред гладним вуцима,
К'о самотна птица пред многим ловцима,
Као риба бедна, мрежом ухваћена
Но ја у Те гледам, Господе спасења!
Нек растриу тело к'о јевтину врећу,
Ја се Тебе, Христе, отказати нећу;
Волим муке с Тобом но све труле сласти,
Ја се клањам, Спасе, само Тојој власти.
Победниче смрти, ђавола и ада, Кроза ме понови те победе сада!
На свему Ти хвала, Господе и Спасе, Сто сваком помажеш, ко у Те узда се
ко верује, свакоме ко се нада у Бога и у Његову правду.
