Прича Холивудске глумице Дарил Хане показује како су јој љубав мајке и уметност помогле да превазиђе тешке тренутке из детињства
Када је Дарил Хана имала пет година, лекари су позвали њену мајку у ординацију и објаснили шта даље треба предузети.
Девојчици су били потребни лекови. Требало је да буде смештена у установу. Требало је да буде склоњена негде далеко од уобичајеног света, јер тај свет и ово дете једноставно нису били компатибилни. Њена мајка, Сузан, рекла је „не”. То одбијање је била прекретница од које је све остало зависило.
Дарил Кристин Хана рођена је 3. децембра 1960. године у Чикагу, у држави Илиноис, као ц́ерка Сузан Џин Мецгер — учитељице која је касније постала продуценткиња — и Доналда Кристијана Хане, власника компаније за превоз терета тегљачима и баржама на Великим језерима. Родитељи су јој се развели када је имала седам година. Мајка се потом удала за бизнисмена Џеролда Векслера — брата Хаскела Векслера, једног од најславнијих директора фотографије у историји америчког филма.
Дарил је одрастала у дому у којем филм није био далеки сан, вец́ тема о којој се свакодневно разговарало. Имала је директан приступ свету који ц́е је на крају спасти, и то пре него што је уопште знала да јој је спасавање потребно.
Као мала, доживљавала је свет на начине који су узнемиравали све око ње. Непрестано се њихала напред-назад — што је био начин да се умири, иако шездесетих година још није постојао израз за такво понашање. Остваривање контакта очима представљало јој је потешкоц́у. Просторије пуне људи изазивале су код ње осец́ај преоптерец́ености. Школске учионице су је исцрпљивале на начине које није умела да објасни. Друштвене ситуације, које су другој деци деловале природно и инстинктивно, њој су личиле на страни језик који никада није учила.
Медицински оквири шездесетих година нису нудили адекватан начин за разумевање онога што се дешава. Лекари су се и даље руководили теоријом о „мајци-фрижидеру” — данас одбаченим веровањем да аутизам изазивају хладне мајке лишене емоција. Препоручени третман за дете попут Дарил подразумевао је издвајање из средине: лекове, смештај у установу и изолацију. Лекари који су саветовали Сузан да склони ц́ерку нису били чудовишта. Једноставно су деловали у оквирима који нису остављали места за истину.
Сузан је то одбила. Уместо тога, исписала је Дарил из школе и годину дана је школовала код куц́е. Затим се са ц́ерком привремено преселила на Јамајку, надајуц́и се да ц́е мирније окружење, са мање надражаја, пружити детету простора да одахне. Дала је Дарил времена. Пружила јој је стрпљење. Пружила јој је тишину онда када је тишина била потребна. И, сасвим случајно, подарила јој је оно што је све променило.
Дерил је као дете патила од несанице. Није могла да спава. Зато је гледала филмове. Гледала их је усред ноћи, сама у мраку, упијајући их уз ону врсту интензивне усредсређености која ће касније бити препозната као један од посебних дарова њене неуролошке грађе. Гледала је "Чаробњака из Оза" и осетила како се у њој нешто распламсава. Касније је говорила да је то био филм који је први запалио искру њене маште.
Када је имала једанаест година, схватила је нешто о чему већина деце никада не размишља: филмови не настају тек тако, сами од себе. Неко их ствара. А ако их неко ствара, онда и она сама може постати та особа која их ствара. Почела је да прави планове.
Учила је балет код Марије Талчиф — једне од највећих америчких балерина двадесетог века, прве примабалерине индијанског порекла, жене изузетне дисциплине и прецизности. Студирала је глуму у позоришту „Гудман” у Чикагу. Похађала је прогресивну школу „Френсис В. Паркер”. Дипломирала је на Факултету за позоришну уметност Универзитета Јужне Калифорније. Затим се са седамнаест година преселила у Лос Анђелес са намером да постане глумица.
На филму је дебитовала мањом улогом у хорору Брајана де Палме "Бес" (Тхе Фурy) из 1978. године. Имала је седамнаест година. Још много пре него што би већина људи то схватила, она је разумела да начин на који њен ум функционише — интензивна усредсређеност, дубока машта, способност да се потпуно уживи у лик — није мана коју треба лечити лековима. Био је то управо онај склоп особина који је потребан великој глумици.
Године 1982. појавила се у улози репликанта Прис у филму Ридлија Скота "Истребљивач" (Бладе Руннер). Године 1984. Рон Хауард јој је доделио улогу Медисон у филму "Прскање" (Спласх) — сирене која покушава да се снађе у људском свету чија су јој неписана правила деловала чудно и произвољно. Ту збуњеност дочарала је са посебном, проживљеном аутентичношћу. Малобројни гледаоци су схватали колико је тога било стварно.
Током читаве каријере крила је од Холивуда да има аутизам. Улагала је огроман труд да на снимањима и у јавности делује неуротипично. Скривала је своје љуљање. Савладавала је страх од јавних наступа дисциплином и снагом воље, развијајуц́и стратегије за ношење с тим које нико у њеном окружењу није могао да примети.
У међувремену је постала једна од најпрепознатљивијих глумица своје генерације: "Роксана", "Вол стрит", "Челичне магнолије", "Кил Бил". Више од стотину филмских и телевизијских остварења током четири деценије. Такође је, у својим двадесетим годинама, свирала клавијатуре и певала пратец́е вокале музичару Џексону Брауну — јер ју је онај интензитет усредсређености, који ју је чинио сјајном глумицом, истовремено чинио и способном музичарком.
Али они делови Холивуда које многе глумце привлачи, у којима су други уживали, њих се Дарил највише плашила. Телевизијске емисије. Премијере. Црвени теписи. Просторије пуне странаца који је посматрају. Избегавала их је. Индустрија је то приметила и извела закључке какве увек изводи о женама које не глуме одушевљење по команди: била је тешка. Била је дистанцирана. Била је чудна.
Заправо, била је престрављена. Касније је то описала као „паралишуц́у стидљивост” која није имала никакве везе са осец́ајем надмоц́и, вец́ искључиво са нервним системом који је свет доживљавао другачије од људи око ње. Жена коју је публика на екрану виђала како наступа са потпуним самопоуздањем, често се борила са огромним страхом чим би се камере угасиле.
Деценијама о томе није јавно говорила. А онда се, ван оквира њене глумачке каријере, развијало нешто друго. Дарил Хана је бринула о планети са истим жаром који је улагала у све остало. Свој дом је напајала соларном енергијом. Возила је аутомобил на биодизел. Водила је недељни видео-блог о заштити животне средине, нудец́и одржива решења. А када су њена уверења то захтевала, лично се укључивала у акције.
У јуну 2006. године стигла је на фарму „Саут Сентрал” (Соутх Централ Фарм) — имање од четрнаест акера у Лос Анђелесу, највец́у урбану фарму у Сједињеним Државама, основану након немира 1992. године како би се становницима са ниским примањима обезбедио простор за узгој хране. Нови власник имања, Ралф Хоровиц, платио је земљиште пет милиона долара и желео је да ту изгради складиште. Више од 350 пољопривредника и њихових породица било је пред губитком јединог места на којем су могли било шта да узгајају. Дарил се ланцима везала за стабло ораха. Остала је тамо три недеље. Дана 13. јуна 2006. године, ватрогасци су се попели на дрво и силом је уклонили. Ухапшена је. Али није одустала.
Године 2009. ухапшена је поново током протеста против методе ископавања угља уклањањем врхова планина у Западној Вирџинији — поступка који уништава читаве планинске екосистеме и трује локалне изворе воде. У августу 2011. године ухапшена је током протеста седењем испред Беле куц́е, противец́и се изградњи предложеног нафтовода „Кистоун XЛ” (Кеyстоне XЛ) од Канаде до обале Мексичког залива. У октобру 2012. године ухапшена је и притворена у округу Вуд у Тексасу због кривичног дела неовлашц́еног уласка на туђи посед, након што је блокирала механизацију за изградњу нафтовода. У фебруару 2013. поново се нашла испред Беле куц́е — међу четрдесет осам демонстраната, међу којима су били Роберт Ф. Кенеди Млађи и борац за грађанска права Џулијан Бонд — захтевајуц́и од председника Обаме да одбаци пројекат нафтовода. „Председник Обама је рекао: ’Извршите притисак на мене’”, рекла је она. „Па, морамо изац́и тамо и извршити тај притисак.”
Пет хапшења. Свако од њих намерно. Свако због нечега за шта је веровала да је важније од њене удобности или угледа.
Жена која је деценијама крила ко је заправо, како би се прилагодила холивудским очекивањима и опстала, сада је стајала испред најмоц́нијих институција у земљи, одбијајуц́и да се помери.
Године 2012. продуцирала је документарни филм "Греедy Лyинг Бастардс" (Алави лажљиви гадови), који се бавио порицањем климатских промена. Одржала је уводне говоре на Самиту Уједињених нација о климатским променама и Глобалној пословној конференцији УН-а о животној средини.
У септембру 2013, у својој педесет другој години, Дарил Хана је часопису "Пеопле" открила истину о свом детињству. Испричала је да су лекари желели да је сместе у установу када је имала пет година. Рекла је да је њена мајка то одбила. Додала је: „Тако сам јој захвална што то није учинила, јер бих вероватно и данас била тамо да јесте.”
Крила је то скоро педесет година. Изградила је каријеру, јавни имиџ и читав живот, а да никада није изговорила реч која је објашњавала све у вези са њом.
Око 2014. године започела је везу са канадским музичарем Нилом Јангом — везу која је, сасвим у њеном стилу, почела кроз заједнички активизам против нафтовода „Кистоун XЛ”. Венчали су се 2018. године.
Провела је године у једној од најекспониранијих веза у Америци — са Џоном Ф. Кенедијем Млађим, од 1988. до 1994. — док се истовремено борила са приватним страхом од јавности, толико снажним да ју је пратио свуда. Успевала је да се носи с тим. Није га се у потпуности ослободила. Делимично га је превазишла тако што га је прихватила.
„За мене је глума значила одлазак у Земљу Оз и сусрет са Лименим човеком”, рекла је једном приликом у интервјуу. Своју каријеру провела је у Озу. Остатак свог времена проводила је у стварном свету, обављајуц́и онај неатрактиван, мукотрпан и незахвалан посао – уз ризик од хапшења и гажења по блату – карактеристичан за некога ко верује да је Земља вредна тога да се за њу вежете ланцима за дрво.
(Стил)
БОНУС ВИДЕО:
