Снежана Дивац супруга кошаркаша Владе Диваца својевремено је у емисији “150 минута” причала је између осталог о мајчинству
Снежана Дивац супруга кошаркаша Владе Дивац у емисији “150 минута” причала је између осталог о мајчинству и открила како је и када својој ћерки саопштила да је усвојена.
Наиме, познати пар је после двојице биолошких синова Матије и Луке пре 19 година одлучио да усвоји девојчицу Петру.
Снежана каже да је одувек у себи имала жељу да се као мајка оствари и кроз усвајање и како је њена ћерка одувек знала да је усвојена јер то није ништа лоше.
– Она је само на други начин ушла у нашу породицу. Љубав је апсолутно иста. То је исто кад рађаш друго дете па се плашиш да га нећеш волети као прво. Она је имала три, четири године кад сам јој рекла. Код нас је дошла пријатељица која је дојила бебу и Петра ме је питала да ли сам је дојила. Рекла сам јој да нисам. Онда ме је питала да ли сам дојила Луку и Матију, рекла сам да јесам. Питала ме је зашто нисам њу. Рекла сам јој: ‘Зато што те ја нисам родила’. Давала сам јој одговоре у односу на њена питања – рекла је Снежана, у поменутој емисији, и објаснила како је самим процесом усвајања и стручношћу људи одушевљена. Како каже, тренутна пракса да деца до усвајања буду у хранитељским породицама је хумана.
Радили смо и ДНК - повезани смо генетски
Снежана се затим осврнула и на синове Луку и Матију који су своју сестру од почетка гледали као рођену.
– Они имају 23 године, ту се уопште не прави питање… Штавише, интересантно, у Америци смо путем пљувачке радили тест на генетику и испоставило се да је Петра чак и генетски повезана с нама. Видите, ништа није случајно, иако је то најмање важно у односу на љубав – рекла је Ана.
– Могу да разумем да многим људима то није јасно, али увек кажем, замислите да вам је дете замењено у породилишту, никада га не бисте дали. Јер, љубав је много јача од крвне везе – навела је она.
Својевремено је и Петра емотивно писала о породици.
– Људи ме често питају како је то имати две маме и две тате. Немам по два родитеља, имам само моју маму и мог тату. Људе који су ме одгајили и учинили да постанем независна, интелигентна и јака девојка. Затим, имам и биолошку мајку, жену која ме је родила и којој ћу бити вечно захвална за то што сам данас окружена правим људима. Не знам ништа о жени која ме је родила, а ни о мом биолошком оцу и нисам у контакту са њима. Волела бих да их упознам једног дана, али ми се не жури. Често ми кроз главу пролазе питања да ли личим на некога од њих двоје и имам ли неке њихове особине – Петрине су речи којима је дотакла многе.
