Родитељ може да повиси тон, неправедно оптужи дете, погрешно протумачи ситуацију или претера са казном, али се разговор на крају ипак заврши тако што се дете извињава.
Такав образац оставља дубље последице него што се на први поглед чини. Дете временом усваја поруку да је оно одговорно за сваки сукоб и да управо оно мора да поправи однос, чак и када није криво.
А та лекција може да га прати и много година касније.
Дете почиње да сумња у сопствена осећања
Није увек реч о отвореним свађама и викању. Понекад су последице много суптилније.
Када дете каже да га је нешто повредило, родитељ одговара да је преосетљиво. Када се сећа неког догађаја другачије, чује да то није било тако. Када подсети родитеља на дато обећање, испадне незахвално.
Заједничко свим овим ситуацијама јесте то што родитељева верзија догађаја увек остаје једина прихватљива, док се дететова осећања и сећања доводе у питање.
Пошто му је очување односа са родитељем важније од расправе, дете почиње да преиспитује себе.
Можда сам претерао/ла. Можда сам погрешно разумео/ла. Можда није требало ништа да кажем.
Временом ова навика може да се пренесе и на друге односе. Дете одраста у особу која тешко верује сопственом осећају, лако одустаје од свог мишљења и често прихвата туђе процене чак и када дубоко у себи зна да нешто није у реду.
Кривица постаје начин да поново задобије љубав
Када се породичне свађе завршавају тек онда када дете каже "извини", одустане од расправе или почне да теши родитеља, оно учи да је преузимање кривице најбржи пут до помирења.
Дете не размишља о томе свесно. Једноставно примећује да се атмосфера у кући промени када се извини. Родитељ поново постане нежан, тишина престане, а свакодневица се врати у нормалу.
Психотерапеут Ими Ло указује на то да преузимање кривице у детињству може постати начин на који дете покушава да успостави контролу над односом. Ако је оно проблем, онда оно може и да га реши. Много је теже прихватити могућност да је родитељ погрешио, а да дете ту ништа не може да промени.
Тако дете постепено почиње да повезује љубав са одрицањем од себе. Када је неко до кога му је стало узнемирен, оно аутоматски тражи шта је погрешило и како може да поправи ситуацију.
Кривица и љубав почињу да личе једна на другу.
Овај образац преноси се и на партнерске односе
У одраслом добу такво понашање често се представља као претерана брига за друге.
Када је партнер незадовољан, прва помисао је: "Шта сам урадио/ла?" Када се пријатељ удаљи, особа одмах анализира своје речи и поступке. Када неко не прихвати њене границе, почиње да се осећа себично због тога што их је уопште поставила.
Овакви људи често себе сматрају емпатичним, оданим и брижним. И заиста, могу имати развијену способност да разумеју туђе емоције. Међутим, иза тога се понекад крије дубоко усађено уверење да ће однос опстати само ако они преузму одговорност за све што није у реду.
Зато се пребрзо извињавају, одустају од својих потреба и покушавају да смире сукоб пре него што уопште стигну да кажу шта их је повредило.
Могу годинама остајати у односима у којима стално преузимају кривицу, верујући да је управо то доказ љубави и блискости.
Детету није потребан савршен родитељ, већ родитељ који уме да каже "погрешио сам"
Сваки родитељ греши. Сви понекад изгубимо стрпљење, погрешно протумачимо дететово понашање или донесемо неправедну одлуку. Деци није потребан савршен родитељ, већ одрасла особа која уме да преузме одговорност за своје поступке.
Дечје самопоуздање не гради се само похвалама и подршком. Гради се и кроз искуство да родитељ може да призна грешку, извини се и настави да воли дете без нарушавања њиховог односа.
Када родитељ каже: "Нисам био у праву, извини што сам те повредио", детету шаље важну поруку: сукоб не значи да неко мора да буде крив и љубав не зависи од тога ко ће први попустити.
Родитељско извињење не поправља само један непријатан тренутак. Оно дете учи да верује себи, препознаје неправду и гради здраве односе у којима не мора увек да буде оно које се одриче својих осећања.
Понекад је управо то једна од најважнијих лекција које родитељ може да пружи свом детету: и одрасли греше, али љубав не нестаје када признамо да нисмо били у праву.
(Yумама)
