Иако свестан да је тешко болестан, легендарни глумац није желео да прима хемотерапију
Последњу, 299. представу "Радован Трећи", одиграо је крајњим атомима снаге у јуну 1985. године. Публика није могла ни да наслути под каквим боловима... Три дана касније отишао је у болницу из које се није вратио. Завеса се спустила 21. јула. Велики Зоран Радмиловић, апостол глуме, на небески театар преселио се пре четири деценије.
"Ја сам човек који покушава да гледа живот са смешније стране. Чини ми се да би тако требало. Препоручио бих свима да покушају тако да живе", говорио је Зоран Радмиловић, уметник који је и сам био читаво једно позориште, цео један свет и свемир, непревазиђени краљ хумора који је одиграо неке од најупечатљивих улога у историји југословенске кинематографије и театра.
Није то био само легендарни Радован, којим је доказао да је не само врсни глумац, већ и велемајстор импровизације. Ту је и раскалашни Краљ Иби, и Били Питон из "Маратонаца", и Живота из "Прича из радионице", и још 150 ликова које је оживео на филму, телевизији, сцени. На "даске које живот значе" последњи пут је стао 9. јуна 1985. године, уз велике болове, али и уз велику жељу да култну представу одигра до краја.
Само три дана касније пребачен је у болницу, на Прву хируршку клинику у Београду, где је и преминуо 21. јула, у 52. години. Сурово и неправедно рано. Његова урна налази се у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.
Мало је уметника који су за живота, али и постхумно, освојили толико љубави и поштовања, као што се догодило овој непоновљивој појави и мери за свако мајсторство, великану који заузима посебно место у трајном сећању свих нас на овим просторима.
Последња, 300. представа "Радован Трећи" одиграна је као један од ужаснијих чинова у позоришту уопште, присетио се својевремено аутор сценарија Душко Ковачевић. Главни глумац није могао да се придружи ансамблу, али – био је ту.
"Била је посвећена Зорану, пошто је умро. Сви смо планирали да 300. извођење направимо као посебно славље, али он је отишао у болницу и више није изашао. Комад је ипак изведен, тако што је телевизор био постављен на позорници. Глумци су играли своје сцене, а Зоран је играо са екрана. Као неки крај који није био леп, наспрам оних 299. играња која су била урнебесна."
Управо је сцена била његово омиљено место, којим је владао суверено и на којем се осећао слободно. Приватно, Зоран Радмиловић био је повучен и није волео много да прича. Био је и својеглав, говорили су они који су га добро познавали.
Када је хоспитализован због проблема са дигестивним трактом и јаких болова, откривено је да има рак дебелог црева. Како је касније открила његова ћерка Ана Радмиловић, одбио је хемотерапију, одлучан у намери да ради до последњег часа.
"Истина је да је радио до месец дана пред смрт. Био је професионалац. Није хтео да прима хемотерапију, говорио је: 'Ја ћу да живим и умрем у комаду као човек'. И тако је ишао до краја. То је легитиман избор, али отишао је превише млад, са само 52 године. Смрт је свињарија", рекла је у интервјуу за Сторy.
"Кајала сам се што га нисам препознала када је спавао у болничком кревету, мршав и сасвим сед, за месец дана сасвим нестао, што нисам ушла, загрлила га, легла крај њега као увек пре, можда би се пробудио, оздравио чак... Можда би и живот и свет изгледали другачије да сам то урадила. А нисам. Стајала сам паралисана на вратима болничке собе у коју нисам смела да закорачим и нисам хтела да верујем како је то што видим он. Ја га никада и ничим нећу надокнадити", написала је Ана у књизи "Кад је свет имао бркове".
(Блиц Жена)
