Iako svestan da je teško bolestan, legendarni glumac nije želeo da prima hemoterapiju
Poslednju, 299. predstavu "Radovan Treći", odigrao je krajnjim atomima snage u junu 1985. godine. Publika nije mogla ni da nasluti pod kakvim bolovima... Tri dana kasnije otišao je u bolnicu iz koje se nije vratio. Zavesa se spustila 21. jula. Veliki Zoran Radmilović, apostol glume, na nebeski teatar preselio se pre četiri decenije.
"Ja sam čovek koji pokušava da gleda život sa smešnije strane. Čini mi se da bi tako trebalo. Preporučio bih svima da pokušaju tako da žive", govorio je Zoran Radmilović, umetnik koji je i sam bio čitavo jedno pozorište, ceo jedan svet i svemir, neprevaziđeni kralj humora koji je odigrao neke od najupečatljivih uloga u istoriji jugoslovenske kinematografije i teatra.
Nije to bio samo legendarni Radovan, kojim je dokazao da je ne samo vrsni glumac, već i velemajstor improvizacije. Tu je i raskalašni Kralj Ibi, i Bili Piton iz "Maratonaca", i Života iz "Priča iz radionice", i još 150 likova koje je oživeo na filmu, televiziji, sceni. Na "daske koje život znače" poslednji put je stao 9. juna 1985. godine, uz velike bolove, ali i uz veliku želju da kultnu predstavu odigra do kraja.
Samo tri dana kasnije prebačen je u bolnicu, na Prvu hiruršku kliniku u Beogradu, gde je i preminuo 21. jula, u 52. godini. Surovo i nepravedno rano. Njegova urna nalazi se u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.
Malo je umetnika koji su za života, ali i posthumno, osvojili toliko ljubavi i poštovanja, kao što se dogodilo ovoj neponovljivoj pojavi i meri za svako majstorstvo, velikanu koji zauzima posebno mesto u trajnom sećanju svih nas na ovim prostorima.
Poslednja, 300. predstava "Radovan Treći" odigrana je kao jedan od užasnijih činova u pozorištu uopšte, prisetio se svojevremeno autor scenarija Duško Kovačević. Glavni glumac nije mogao da se pridruži ansamblu, ali – bio je tu.
"Bila je posvećena Zoranu, pošto je umro. Svi smo planirali da 300. izvođenje napravimo kao posebno slavlje, ali on je otišao u bolnicu i više nije izašao. Komad je ipak izveden, tako što je televizor bio postavljen na pozornici. Glumci su igrali svoje scene, a Zoran je igrao sa ekrana. Kao neki kraj koji nije bio lep, naspram onih 299. igranja koja su bila urnebesna."
Upravo je scena bila njegovo omiljeno mesto, kojim je vladao suvereno i na kojem se osećao slobodno. Privatno, Zoran Radmilović bio je povučen i nije voleo mnogo da priča. Bio je i svojeglav, govorili su oni koji su ga dobro poznavali.
Kada je hospitalizovan zbog problema sa digestivnim traktom i jakih bolova, otkriveno je da ima rak debelog creva. Kako je kasnije otkrila njegova ćerka Ana Radmilović, odbio je hemoterapiju, odlučan u nameri da radi do poslednjeg časa.
"Istina je da je radio do mesec dana pred smrt. Bio je profesionalac. Nije hteo da prima hemoterapiju, govorio je: 'Ja ću da živim i umrem u komadu kao čovek'. I tako je išao do kraja. To je legitiman izbor, ali otišao je previše mlad, sa samo 52 godine. Smrt je svinjarija", rekla je u intervjuu za Story.
"Kajala sam se što ga nisam prepoznala kada je spavao u bolničkom krevetu, mršav i sasvim sed, za mesec dana sasvim nestao, što nisam ušla, zagrlila ga, legla kraj njega kao uvek pre, možda bi se probudio, ozdravio čak... Možda bi i život i svet izgledali drugačije da sam to uradila. A nisam. Stajala sam paralisana na vratima bolničke sobe u koju nisam smela da zakoračim i nisam htela da verujem kako je to što vidim on. Ja ga nikada i ničim neću nadoknaditi", napisala je Ana u knjizi "Kad je svet imao brkove".
(Blic Žena)
