Ерол Кадић најзапамћенији ће остати по улогама у серији "Отворена врата" где је тумачио лик доктора, као и филму "Ми нисмо анђели 3", серијама "Бела лађа", "Мој рођак са села"...
Вести о његовој смрти данас су саопштене из Центра за Културу Тиват.
- С тугом се опраштамо од Ерола Кадића, човека чија је страст према театру оставила неизбрисив траг у Центру за културу. С представама Медитерано и Дон Кихот, Ерол је унео дух, топлину и хумор на сцену, обогаћујући животе свих који су га познавали и пратили његов рад. Хвала ти на свему, Ероле – твој осмех, енергија и уметност оста ће с нама заувек. Почивај у миру - писало је у њиховој објави на Инстаграму.
Ко је био Ерол Кадић
Њапознатији филмови: Чарлстон за Огњенку, Сан зимске ноћи, 011 Београд, Држава мртвих, Мала ноћна музика, Купи ми Елиота, Ундергроунд, Старо гвожђе не рђа, Случај Хармс, О покојнику све најлепше, Директан пренос, Берлин капутт, Лаф у срцу, Сплав медузе, Другарчине…
ТВ остварфења: Отворена врата, Крај династије Обреновић, Била једном једна земља, Балкан експрес, Вук Караџић, Бањица, Седам секретара СКОЈ-а…
На друштвеним мрежама, испод његове фотографије писала му је једна госпођа, па смо о његовом животу могли више да сазнамо.
Поштовани господине Ерол,
Најпре, дозволите ми да Вам честитам рођендан и пожелим много здравља, среће и успеха у свему што радите. Такође бих волела да се укратко представим – моје име је Душанка Мишита, јављам Вам се из Беча.
Знам да је Ваш таст, наш драги пријатељ Цига, тренутно смештен у старачки дом, због здравствених разлога. Нажалост, већ неко време безуспешно покушавамо да ступимо с њим у контакт телефоном. Док је покојна Тена била жива, често смо се виђали и гајили веома близак однос, те Вас молим да разумете нашу забринутост.
Било би нам изузетно тешко када бисмо сазнали да му се догодило нешто лоше. Уколико имате времена и није Вам проблем, била бих Вам веома захвална ако бисте ми одговорили на ово кратко писмо и пренели нам информације о његовом стању.
Вама, Вашој Лени и ћеркици желимо све најбоље. Много тога о Вама знамо управо захваљујући нашем драгом пријатељу. Срдачно Вас поздрављамо и молимо Вас да га у наше име топло поздравите.
Унапред захвална на стрпљењу и времену које сте одвојили да прочитате ово писмо.
С поштовањем,
Душанка и породица
Анегдота са Ђузом Стојиљковићем
- Волим да пијем, али се не напијем лако. Ретко се догоди да се напијем, али се сећам лепих вечери и јутара у том бифеу. Било је то у другој половини деведесетих година. Била су то тешка и неизвесна времена за глуму и глумце, а у позоришту смо имали своју оазу. Са колегама Небојшом Љубишићем, Ненадом Ћирићем и Еролом Кадићем сам имао бенд који смо оформили за потребе једне представе, а онда смо временом почели да свирамо и у бифеу. Било је феноменално. Остајало се до зоре, а када се бифе испразни и остане нас неколико, Ђуза Стојиљковић би нам отпевао "Девојко мала", за фајронт - присетио се Кубура.
Свађа са Феђом Стојановићем
Овако је говорио после његове смрти.
– Феђу сам упознао 1981. године када сам дошао у Атеље 212. Видевши ме унезвереног, уплашеног, пришао ми је и од првог дана узео под своје – присетио се Ерол Кадић на данашњој комеморацији Феђи Стојановићу, глумцу који је преминуо 5. маја у 74. години.
Глумац и редитељ поделио је са колегама, пријатељима и поштоваоцима, који су дошли у Атеље 212 да се опросте од драмског уметника, како су од тих првих дана постали нераздвојни:
– Водио ме је чак и на пецање. Нисам баш нешто био успешан у пецању које је он обожавао, али он би узео своје реквизите, ја своје, страсно би добацивао удице, а ја сам чекао да „старији брат“ улови рибу и да је ја спремим за њега како треба – казивао је Кадић.
Заједно су, како је навео Стојановићев колега и пријатељ, болно поднели распад бивше заједничке државе – Југославије.
– Један другог смо бодрили, очајавали, али знали да је то тако и да треба да идемо даље. Сваке године смо један другоме честитали више непостојеће државне празнике. Сећам се, једном смо се возили у његовом чамцу Савом, ћутали и буљили у ту воду. И Феђа одједном, ничим изазван, поче да пева партизанске песме. И ја сам то прихватио, и тако смо се возили, а Савом су из нашег чамца одјекивале знане и незнане партизанске песме – испричао је Кадић.
Глумац и редитељ ниједну своју позоришну поделу није могао да замисли без Феђе Стојановића, јер је био „студиозан, образован, увек спреман“:
– Један другог смо увек подржавали и поштовали се. И постоји једна ствар коју никада нећу заборавити – Феђа и ја смо се фантастично свађали. Није прошао ниједан сусрет између нас а да се нисмо лепо к’о људи посвађали. Неко ко би био у нашем друштву, а не познаје нас, мислио би – ова двојица више никада у животу неће проговорити. Наравно, та свађа је убрзо нестајала и у некој тишини Феђа би кренуо да се смеје својим карактеристичним смехом, или би понекад потпуно миран запевао неку своју омиљену песму. А јако је добро певао. И Феђа као глумац на сцени је један човек, а као певач на сцени потпуно други човек… Много ће нам недостајати, али знам да ту где иде, богами, има с ким да се свађа – казао је Ерол Кадић, додавши колико је Феђа је обожавао своје позориште – Атеље 212, његову истинску другу кућу.
И прочитао је делић текста „Ја, Феђица“, који је глумац написао са намером да га у режији Ерола Кадића игра као неку врсту позоришне аутобиографије:
– Сретне ме једнога дана Мира Траиловић на улици и упита: „Феђице, где си ти?“ Одговарам јој да сам приправник у Југословенском драмском позоришту. „Каква глупост, сутра да си дошао да потпишеш за Атеље“, рекла ми је. И тако би! Примљен сам у највољеније позориште. Да ли се то зове срећа? Али, онда сам кренуо да играм „леве ноге од стола“. То су биле мале улогице, које нико у позоришту није хтео да игра. Ко ће други него ја, ако нико већ неће да их игра. Е, онда сам се специјализовао за улоге полицајаца. Некако се погодило да се баш у новим представама појављују полицајци који или хапсе или обављају неке мање важне задатке. Морао сам да смишљам да се, ипак, некако разликујем. Уопште, једна лепеза карактера… Велике шансе за велику каријеру… Сећам се да сам дан после премијере одлазио након поноћи да купујем сутрашње новине, не бих ли у критици нашао и своје име. Нажалост, то се није дешавало. Кад би бар неко од критичара, рецимо, написао, млади глумац Стојановић је одлично одиграо малу, али тешку улогу полицајца. Али нисам био те среће. Једино ми је господин Михиз једном рекао да би било праведно да ме МУП награди и прими за почасног члана…
Ту позоришну аутобиографију нису стигли да реализују.
(Стил)
