Према психологији, постоје три питања која сваки човек себи треба да постави да би схватио ко је.
Понекад се чини као да цео свет живи по неком другом сценарију. Тамо постоји љубав на први поглед, невероватан успех, куће са погледом на океан. А овде, заглављени сте у сивилу свакодневице, глава затрпана бригама, а душа празна. Где је, тачно, живот?
Зашто се чини да некима ствари иду од руке, док други изгледају као да су заглављени? Шта није у реду — са њиховим сновима, њиховим напорима, њиховим правцем? Понекад се уопште не ради о труду, већ о перспективи из које све посматрамо.
У таквим тренуцима корисно је да направите паузу и поставите себи једноставна, али прецизна питања. У наставку су три таква питања и запажања која се могу открити слушајући не спољашњу буку, већ унутрашњи глас.
1. Шта ме заиста депримира?
Невероватно је колико можемо бити рањиви. Мала ствар — и као да се свет распада. Закаснела плата, коментар странца на друштвеним мрежама, поглед благајника.
Блесак иритације, кнедла у грлу, бескрајне мисли "зашто ја?" И са тим осећајем унутрашње напетости особа пролази кроз живот, не примећујући како је тачно постала талац безначајних фактора.
Психа је дизајнирана да се прилагоди нивоу значаја проблема. Ако живите у свету где је главна претња кашњење на састанак или неодобравајући поглед вашег шефа, ваш мозак ће то схватити као стварну опасност.
Зато је толико важно пратити на шта трошите своју емоционалну енергију, шта узрокује немир у вама и да ли то представља стварну претњу.
Током година, нечији калибар се открива не по успесима, већ по тешкоћама са којима се суочава. Постоје људи које мрља на новој кошуљи избаци из равнотеже. А постоје и они који, као реакцију на животне ударце, само стисну зубе и наставе даље. Они знају како да разликују прави проблем од пуке привремене непријатности.
Постоји руска пословица која каже: "Све се дешава на боље." То није утеха, већ показатељ снаге. Када престанете да бежите од непријатног и научите да стојите чврсто, растете.
А управо је раст оно што вам даје самопоштовање које вам често толико недостаје. Не због успеха, већ због унутрашње отпорности.
2. Са ким се поредим — и зашто?
Једна клијенткиња је једном рекла: "Мислила сам да сам лепа. Док се нисам пријавила на забрањену друштвену мрежу." У тој реченици било је свега — бола, умора и чежње за сопственим правим ја.
Као да нас неко невидљив свакодневно храни сликама "правог живота", а ви, не примећујући, почињете да обезвређујете свој.
Поређење је замка. Поготово када упоређујете своја унутрашња осећања са спољашњим сликама нечијег живота. Људи не објављују своју збуњеност, анксиозност и сукобе на мрежама. Све је то само фасада. А ви то упоређујете са правим собом: уморним, понекад несигурним и пуним сумњи. И наравно да губите то "такмичење".
Сигмунд Фројд је написао: "Једина особа са којом треба да се поредите јесте ваше прошло ја. А једина особа од које треба да будете бољи јесте ваше садашње ја."
То није само лепа мисао. То је темељ зрелог размишљања. Саморазвој почиње онда када престанете да јурите туђе идеале и почнете да будете радознали према себи.
Важно је не само осврнути се и приметити "напредак", већ и размислити: Које изборе доносим? Зашто? Шта избегавам? Шта ми је заиста важно?
Корисно је запитати се: да ли сам постао пажљивији према себи? Да ли бирам људе који ми пружају подршку, а не сумњу? Да ли идем путем којим желим да идем, а не путем којим „треба“ да идем?
Поређење са собом није питање тога да будете бољи. Ради се о томе да будете искренији.
3. Ко ме окружује?
Понекад хронични умор није узрокован вама. Проблем је једноставно у томе што живите међу људима који вас стално вуку надоле. Који вас критикују, али вас не подржавају. Који мисле да су снови само фантазија.
То су људи који ни сами не живе пуним плућима, нити дозвољавају другима да живе. Емоционално окружење у којем боравите тихо обликује ваш унутрашњи свет. Ако сте стално окружени људима који су незадовољни, који вас потцењују или исмевају, временом почињете да сумњате у себе.
Постоји познат цитат који се приписује Сигмунд Фројд: "Пре него што себи дијагностикујете депресију и ниско самопоштовање, уверите се да нисте окружени идиотима."
Звучи грубо, али погађа суштину. Људи често покушавају да "поправе" себе, док прави проблем лежи у њиховом окружењу.
Сећам се приче о једном стручњаку који је стигао у престоницу само са главом пуном идеја. Изнајмљивао је стан, штедео сваки динар, радио до исцрпљености — и даље се осећао као неуспех.
Зашто? Зато што се поредио са људима који су имали другачији почетак, другачије околности и више среће. Годинама је живео са осећајем инфериорности. А онда је прошло десет година. Постао је цењен стручњак, говорник на конференцијама и поштована личност. Они који су тада дане проводили по баровима одавно су испали из игре.
Твоје окружење је попут климе. Утиче на твоју отпорност, на начин на који видиш себе и свет. Ако си стално окружен људима који сумњају у тебе, критикују те или ти се подсмевају, тешко је расти.
Јер сваки корак тада захтева додатни напор. И никаква унутрашња снага није довољна ако стално пливаш против токсичне струје. Зато је једно од најискренијих и најтежих питања: не поред кога живим, већ како се осећам поред тих људи?
Свако од нас се пре или касније суочи са питањима од којих је тешко побећи.
Ко сам ја сада? Шта желим? Зашто ми је ово тешко?
Понекад делује као да су одговори негде далеко — у књигама, туђим причама или паметним цитатима. Али најчешће су у нама самима. Само им треба дати простора.
Седите некад сами са собом у тишини, без осуђивања и без журбе. Чујте своје стварне страхове и жеље. И искрено одговорите себи на ова три питања. Не због других — због себе.
Јер док не схватите шта вас заиста боли, ко утиче на ваше стање и по којим мерилима себе вреднујете, као да живите туђи живот. Несвесно. По инерцији.
А онда, када почнете себи да постављате искрена питања, почиње кретање. Не увек лако. Али стварно.
(Стил)
БОНУС ВИДЕО:
