Барбара Удовичић је преко ноћи постала вирална са саветима који долазе из дубине душе и на који Српкиње нису имуне
Сигурно сте већ на свом телефону видели Барбару Удовичић. На инстаграму, док сте прелетали преко новог садржаја привукао вас је миран израз лица и сталожен глас ове Ријечанке.
Реч је о професорки психологије и магистру економије, која је већи део своје каријере провала у новинарству као уредница и ауторка. Барбара је пре око 13 година савладала тешку болест, а пре око 3 године развод. То је жена која је усвојила дете и која "чисти мозак" тако што чита и пише. Свака њена реч изговорена на Инстаграму је дошла директно из срца и животног искуства, због чега је у Србији постала невероватно популарна.
Данас вам доносимо њене речи, мудрости које данас делују као мелем:
1. Шта да радимо ако желимо да усвојимо неке нове навике
"Замисли да купиш сасвим нови стан, а старог намештаја не желиш да се решиш и још купиш нови намештај. Па како ћеш, не може то, не стаје... Ми тако у животу очајнички желимо надоградњу, усвојити неку нову вештину, постићи успех...али се грчевито држимо старих навика и распореда, јер се бојимо губитака. Али наш ментални капацитет и време, то су ограничени ресурси...Ако желимо добити, морамо се нечега одрећи.
Не могу имати мирне вечери на кревету уз Нетфликс и покретати властити бизнис у исто време. Кажу да чак и Рај тражи смрт, дакле одрицање од живота...Није то само метафора, то је нужност.
Морамо буквално убити део своје старе, угодне рутине, да би ослободио простор у којем ће нешто ново моћи да никне..Нема бесплатне надоградње. Не можемо само додавати, морамо донети болне одлуке шта смо све спремни жртвовати данас, ради оног што желимо бити сутра."
2. Парабола о две стреле или како патња не мења прошлост
"Постоји стари будистички концепт назван "Парабола о две стреле". Житов нас неизбежно погоди првом стрелом. Та прва стрела је бол, било физичка или емоционална. Губитак, болест, неуспех.. То је биолошка чињеница, то се напросто догоди. Али проблем настаје оног тренутка када ми сами себе погодимо другом стрелом.
Ту другу стрелу називамо патња. То је наша реакција на бол. Оно кад се након тог догађаја вртимо у круг и говоримо : "Зашто баш мени?" "Живот није фер","Ја се никад нећу опоравити од овог..."
Постоји чак и једначина која каже да је патња једнако бол пута отпор. Ако прихватимо да нас је прва стрела погодила, ако не пружамо отпор, чињеници да боли, патња је подношљива.
Али ако се опиремо, сами стварамо агонију која може трајати годинама. Прва стрела је догађај, друга стрела је наша прича о том догађају.На ту прву стрелу не можемо утицати, али зато увек можемо утицати на то да ли ћемо одапети ову другу стрелу или не.
И колико онда губимо време на свађу око оног што се већ догодило и верујемо ако довољно јако патимо, променићемо прошлост. Нећемо."
3. Најтеже преболимо оне који су нам давали најмање
"Најтеже преболимо оне који су нам давали најмање, а логика каже да бисмо највише требали да патимо за онима који су нас држали као кап воде на длану.
А пракса каже да се распадамо због оних који су нас игнорисали, па онда мало волели, па онда опет нестали...
Психологија то зове "повремено поткрепљење". То је исти механизам који држи коцкара залепљеног за ону слот машину. Да сваки пут добије било би досадно. Да никад не добије, отишао би кући. Али ако добије само понекад и никад не зна када ће то бити, е тако се постаје овисник.
У токсичним односима ми не чекамо љубав, ми чекамо џекпот...Чекамо тај један редак дан кад је та особа дивна... И тај дан, један једини онда брише недеље, можда и месеце хладноће. Мозак нам се не заљубљује, он се баждари на тај допамински фикс. ТО што осећемо према некоме ко нас тако топло-хладно малтретира, то није страст, то је хемијска овисност о неизвесности. И ми тада нисмо у вези, ми смо у коцкарници."
4. Који је најбруталнији тест односа
"Пријатељ се познаје у несрећи." Зато то није истина? Кад смо у блату, има оних који ће стати уз нас. Зашто? Зато јер наша несрећа не угрошава њихов его. Напротив, наша бол чини да се они осећају боље увези властитог живота.
Сажаљење је јефтино. АКо желимо да направимо тест, најбруталнији тест односа: Немој речи да си добио отказ, кажи да си добио повишицу. Сулуду. Да си срео љубав свог живота. Да си напокон испуњен и срећан. И онда их гледај у очи...У тој милисекунди, пре него навуку осмех и кажу "Честитам" - видећеш праву истину.
Ако њихове очи не засијају због твоје среће, као што би засијале због њихове - онда ти немаш пријатеља, имаш само публику.
Негујмо оне сјајне људе који могу поднети нашу бол, али и нашу срећу."
5. Они који су нас повредили, често нам неће никад опростити оно што су нам они сами учинили
"Они који су нас повредили, често нам неће никад опростити оно што су нам они сами учинили. Нисам погрешила. Они који су НАС ПОВРЕДИЛИ, никад нам НЕЋЕ ОПРОСТИТИ оно што су нам учинили. Разлог је једноставан. Наше присуство их стално подсећа на њихову грешку и руши слику о њима као о добрим људима. И онда да би побегли од тог неподношљивог осећаја кривице, они морају нас прогласити кривцима. И уверити цео свет, а највише себе, како смо ми ти који смо ту бол заслужили.
Њихова мржња је једини начин на који они преживе ту властиту срамоту без да се сломе. И зато је чекање њиховог извињења потпуно узалуд. Туђа агресија није доказ наше кривице, него туђа немоћ да се суочи са властитим одразом у огледалу.
Престанимо тражити правду од оних који су нас казнили, само зато што смо ми преживели њихову издају."
(Стил)
БОНУС ВИДЕО:
