Показала колико снаге, храбрости и искрености може да носи једна жена.
Интерпретација Маје Оџаклијевске никада никога није оставила равнодушним. Песме као што су: “Даљине”, “Све ти опраштам”, “Ти си тај што лудује”, “Буди добар као што сам ја”, “Срећо реци” су биле и остали хитови који се и данас радо слушају и певају.
Мајина каријера, испуњена музиком, наступима и истинском страшћу према уметности, обликовала је генерације, али и показала колико снаге, храбрости и искрености може да носи једна жена.
Дотакла се и тренутка када је јавно проговорила о аутизму унука Луке.
- Када сам први пут о томе говорила, људи су ме заустављали на улици и говорили: “Хвала вам што причате о томе”. Сви они који имају децу са оштећењима говорили су ми:”Хвала”. Искрено тада нисам била свесна колико је то важно. Ја нисам могла да схватим да пре мене нико о томе није говорио. Иначе не гледам телевизију, радије читам добру књигу. А кад гледам телевизију, укључим Фоx Цриме, да видим ко је кога убио и зашто, волим анализу.
Касније је схватила тежину тог иступа.
- Говорили су ми да сам дала људима мотивацију. Нисам знала да сам била прва која је о томе говорила. Али очигледно јесам.
Маја говори отворено о породицама које живе са аутизмом.
- Није само дете оштећено, цела породица је оштећена. Замислите када ми млађа ћерка каже:”Мама, молим те, немој да стављаш Константина Луки у крило”. А ја кажем:”Не брини. Лука обожава Константина“. Када је видела колико га Лука мази, колико је нежан и топао са бебом, рекла је: “Јао, мама, како је ово лепо”. Аутистична деца живе у свом свету. Тај свет не подноси промене и не подноси негирање. “Немој то” - то не подносе. Не подносе агресију, вику и цику. Имају изузетно сензибилан слух. Њима треба тихо причати и са осмехом.
Порука коју жели да остави свима је јасна.
- Не треба прилазити детету са мишљењем да њему нешто фали. Ако имате довољно љубави у себи, ви сте у добитној комбинацији. Људе треба учити како да се понашају према аутистичној деци. Ако имате љубав, имате модел. Све остало се само намеће.
На питање како је Лука данас, Маја говори мирно, али са бригом.
- Он је пре пар дана напунио шеснаест година. Већ је велики дечко. Смештен је у дому код Петровца на Млави за ометене у развоју у Стамници, где га чува једна сјајна, али, нажалост, малобројна екипа. Не разумем зашто им се не помогне да запосле више радника. Вероватно немају довољно прихода да би те људе платили, али много би значило. Тамо има много деце. Мислим да је укупно око триста људи ометених у развоју, на овај или онај начин. Одговорност не сме да падне на мали број запослених. Треба обезбедити бригу за све те људе, здравствену, исхрану, хигијену. Не можете се ослонити на тако мали број људи када имате велики број деце. Да не говорим о прању, о одржавању чистоће, о сталној здравственој бризи. На неки начин апелујем да они који су у могућности помогну том дому, пре свега мислим на оне који одлучују. Потребно је обезбедити још неколико плата, како би се помогло том малом броју људи који чине све да та деца буду здрава и збринута.
На питање да ли је икада помислила зашто је баш Луку то задесило, Маја не бежи од тешких мисли.
- Наравно да сам помислила. То је, на неки начин, последица поштовања ауторитета. И с правом ми је ћерка рекла:“Мајко, ти толико поштујеш ауторитет.” Моја кћерка је диван борац и то морам да нагласим. У тренутку када смо констатовали Лукин аутизам, он је имао свега две и по године. Дијагноза је, међутим, могла званично да се потврди тек са пет година. Не знам зашто је морало да се чека, када је већ тада могло да се крене са логопедијом и другим видовима помоћи.
Наглашава да се промене нису десиле постепено.
- Луки се то није десило напрасно у смислу да је одувек био такав. Уназад четири колена, а ја сам познавала и своју прабабу, нико у нашој породици није био аутистичан. Имамо срчане болести, ако ћемо о генетици, али немамо аутизам, немамо те врсте оштећења. Генетика је код нас чиста, каже Маја.
Уз Луку и Константина, ту је и Милутин који је напунио две године.
- Мој унук полако, ту и тамо, нешто већ прича. Скоро је мами, а мојој кћерки, нешто испало, а он је одмах рекао:”Јао!” Тако да већ почиње драматуршки да учествује, прави свакакве комбинације. Лепо је гледати како деца расту. Ја сам толико захвална мојим ћеркама што су родиле децу. Кажем да је Бог дао још деце, да ја будем окружена тим дивним, честитим, чистим, младим душицама. Оне очи када вас погледају, када вам нешто поставе као питање... Пола Милутина не разумем, али ми кћерка преводи, јер се она већ сродила с тим. То су најлепши моменти у животу.
Упоредо с тим, додаје уз осмех, стижу и коментари појединих пријатељица.
- Питају ме: “Што не узмеш нешто мало да урадиш, неку корекцију, да се мало затегнеш?” А ја им кажем:”Слушајте ме, људи, замислите колико је оних који нису доживели моје године”. Ту треба да стане свака прича. Ја немам никакву потребу за тим. У плањанском сленгу кажем:”Да се удајем, не пада ми на памет. Завршила сам с тим”. Шта мени сада значи то затезање? Апсолутно ништа. Ја хоћу да личим на себе, и ни на кога другог. Због тога сам престала и да се фарбам. Људи ме питају: “Је л’ то фарбаш косу?” Не. Крајеви су од кератина почели мало да жуте, јер кад оперем косу, они буду светлији од остатка. Али ја се више никада не бих фарбала. Нећу да оптерећујем ни себе, ни своје теме. Нећу да себи намећем: офарбај се да би изгледала пристојно. Ја пристојно изгледам и сада, са својом природном седом косом.
За њу су ствари јасне.
- Људи не схватају да вам је довољно да имате кревет да се покријете и заспите, да имате шта да поједете и да удишете чист ваздух. Шта ће вама куле, градови, авиони? Где ћете то понети? Да ли правите залихе за следећу реинкарнацију? Не разумем.
Истиче да не говори о лажној скромности.
- Ни ја нисам скромна. Рецимо, пошто ме мрзи да кувам, нарочито за себе саму, кад је породица ту, наравно да кувам, али овако одем у добру пекару, људи кувају за мене. Ја изаберем шта ћу данас да поједем, лепо поједем супицу, односно кувану храну. Не волим брзу храну по киосцима, али хоћу да кажем да човек може себи да приушти лагодност, а да никога не оптерећује.
Важно јој је да никоме не буде терет.
- Никоме нисам на врату. И рекла сам деци, када будем онемоћала, молим вас, ставите ме у дом. Они кажу:”Никад ти нећеш у дом”. А ја додајем:”Ја хоћу у дом”. Нећу да живим у заједници. Нећу да слушам кукњаву, свађе, да гледам неопране судове. Нећу. Хоћу да будем у својој соби, да гледам телевизију и ту и тамо да прошетам по парку.
Све то, наравно, говори уз дозу хумора.
- Шалим се. Никад човек не зна шта ће га снаћи, колико му је живот одређен, али морате бити флексибилни. Знајте да може да се деси. Кажу да нико није умро на туђ дан. И то је тачно. Важно је да док живим - живим. И хоћу да то буде квалитетно. Хоћу да људи који су ми музички привржени, да не говоримо о родбини, знају да, када једном одем, треба да се радују и смеју. Немојте да плачете, немојте да тугујете. Певајте. Испратите ме песмом. Нема ништа лепше, верујте ми - прича Маја.
На констатацију да је била и остала фатална жена, Оџаклијевска каже:
- Никада себе нисам видела као фаталну жену. Данас сам свесна да сам била лепа, али тада сам себи налазила много мана. То да сам била фатална једном ми је рекао Боба Стефановић, и то на плажи. Радила сам у “Маестралу”. Дошло је неколико музичара и Боба са девојком. У једном тренутку ја се батргам око деце, а он каже: “Еј, Мајо, знаш ли ти колико си срца сломила?” Ја одговарам:”Не знам”. И заиста не знам. Никада ни према коме нисам била груба, али сам задржала право да кажем: “Не, ми никада нећемо бити заједно.” Зашто? Зато што ми се не свиђаш. Ако је то некоме сломило срце, нека му је сломило. У љубави сам увек била врло искрена и то је, чини ми се, нешто што ме краси. Никада нисам могла да глумим неку “намазану”. У животу сам тражила пандан, или што би за мене било још лепше, некога ко је мало изнад мене, по способности, по интелекту, по снази — свеобухватно, да бих се ја осећала апсолутно женом. А овако сам, нажалост, увек имала ту несрећу да сам морала да негујем и своје “мушке хормоне” - ја водим, ја организујем, ја снабдевам, ја се борим, ја лечим. И то ме је исцрпело. Онда сам рекла, не бих се удала па не знам шта да се деси, осим у случају да се појави неко ко је заиста изнад мене. Али у овим годинама не можете очекивати ни од кога да буде ни пола онога што је био, а камоли изнад.
Очи су јој се благо засветлеле док је причала о лекцијама живота.
- Сваки болан тренутак из прошлости ме је нечему научио. Разбистрио ми је дух, да не говорим о животним искуствима. У свему, од тога да ли треба стајати са леве или десне стране у реду, који шалтер ради, а који не. Говоримо о апсолутно свему. Сваки нормалан човек ће из одређене ситуације извући поуку и трудити се да не понавља своје грешке. Треба да схвати да је погрешио, да себи то објасни и да иде даље. Живот није стао у тренутку када сте погрешили. Немојте поновити грешку и идите напред. Те поуке су изузетно важне. На крају крајева, научили сте да кувате, научили сте да возите, научили сте да имате добар однос са колегама, све се то учи током живота. Грешке вас упућују на то да код себе морате много тога да мењате. Ја сам, рецимо, врло статична. Бик сам у хороскопу. Не волим промене, не волим новине, волим устаљен, утабан ред. Знате оног Фердинанда што мирише цвет, па кад га оса убоде, побесни. Ја сам отприлике тај тип. Волим сталоженост, смиреност, поступност и трајање. Не волим ништа брзо, ништа кусо, не волим убрзање.”Хајде, хајде, закаснићемо”. Па и да закаснимо, полако. Измерите то. Тако се грешке више не понављају. Не желим да неко чека мене 15 или 20 минута и да се пита да ли ћу доћи или не. Хоћу да и вама буде пријатно, као што је и мени - сматра певачица.
Завршавајући разговор Маја Оџаклијевска је нагласила:
- Надам се да ћемо се следећи пут видети на промоцији новог ЦД-а. Знам да звучи амбициозно, али морам то да урадим. Нисам од оних верника који љубе патос кад уђу у цркву, али верујем. Ја сам верујућа и топао сам човек. Мислим да ме је то одржало свих ових година, после свих недаћа, свих шлогића, догађаја са Луком и патње моје ћерке.
(Еспресо)
БОНУС ВИДЕО:
