Има ли живота после живота? Наука не може да одговори на сва ова питања, али може да открије шта се дешава са људским телом – и мозгом – у моменту када престанемо да дишемо.
Смрт није тренутак, већ процес. За разлику од филмске слике у којој живот стане у једном даху, у стварности сваки орган одумире својим ритмом. Смрт има свој ток – срце може да стане, али мозак наставља да живи још неколико минута.
Данас, медицина смрт не дефинише само као престанак рада срца и дисања, већ као потпуно и неповратно гашење активности у мозгу – укључујући и мождани стуб. То је једини орган који не можемо поново “укључити”.
Мозак може преживети око шест минута након срчаног застоја – под условом да одмах не дође до реанимације. Без кисеоника, нервне ћелије умиру, а човек губи свест. Али до тада, можда је – свестан.
Наиме, истраживачи који су испитивали пацијенте враћене у живот након клиничке смрти открили су да је чак 40 одсто њих знало да су били “мртви”. Неки су чак чули шта се дешава у соби, док су лекари констатовали смрт.
Тело умирање не завршава у трену. Мишићи се опуштају, кожа бледи, зенице се шире и постају неосетљиве. Појављују се и чудни рефлекси – неуролошки, кичмени, попут “Лазаровог покрета”, када тело може да трзаје и после смрти мозга. Срце, иако без пулса, некад још кратко емитује електричне сигнале – али то није живот, већ остатак активности ћелија.
Још једна невероватна чињеница: неке матичне ћелије у телу остају “живе” и до 17 дана после смрти. То даје нове могућности у лечењу и регенеративној медицини.
Посебно интригантна су искуства људи који су прошли кроз стање клиничке смрти. Док су органи били у прекиду, они су описивали осећај мира, путовање кроз светлост, “виђење” свог тела одозго и комуникацију са мистериозним бићима. Иако таква сведочења нису доказ живота после смрти, научници их не одбацују. Остају као подстицај да и даље истражујемо највећу загонетку људског постојања – шта се дешава кад престанемо да постојимо?
