· · Коментара: 0
КАД ПЕСНИК ВОЛИ

Велики Ђура Јакшић ВОЛЕО ЈЕ КРЧМАРИЦУ: "Лудовао" је у кафани, а ево шта је она причала о њему до краја живота (ФОТО)

Антологијску песму „Мила“ Ђура Јакшић је посветио лепој крчмарици, али и ремек-дело свог сликарства „Девојка у плавом“.

1642506931_12-djura-jaksic.jpg
Фото: Ђура Јакшић и "Девојка у плавом" / Фото Народни музеј

У нашој уметности нема сличног примера да је једна љубав оставила тако високи артизам и у лирици и у сликарству као што су то елегични уздах у четири строфе „Мила“ и блистави портрет „Девојке у плавом“.

Та песма и та слика су једина аутентична, Јакшићева, сведочанства из 1856. Мила се не помиње у обимној књизи његове преписке (201 писмо), а њено име се среће само неколико пута међу готово 900 наслова литературе о Ђури у његовим Сабраним делима.

Млади Ђура стиже у Кикинду

Како се и шта збивало, први пут је писано тек педесет година касније, а потоњи истраживачи су то донекле исправљали и додавали ново, али понекад недоречено, па ће та прича вероватно заувек остати недовршена.

Ђура се обрео у Кикинди, октобра 1855, убрзо после незаборавног дружења са Змајем у Бечу и пола године учења сликарства у Минхену. „Како сам дошао ни сам незнам“ — јавио је пријатељу Ђорђу Поповићу, уреднику „Седмице“ у Новом Саду. Имао је тек 23 године — „пун огња песничког, али још у врењу“. Надао се да ће у банатској вароши моћи да живи од сликарства — од „моловања“ икона за цркве, светаца за породице, портрета за богате.

У срећним вечерима „Код белог крста“, заљубљени Ђура је „млад, душевно здрав плебејац, с корењем дубоко пуштеним у живот“, па воли Милу овоземаљски

Али, дочекала га је хладна Кикинда, паорска, далека од сваке уметности. Животарио је у кући Саве Прекајског, приземљуши, а у суседним двориштима „дизали су се пластови сена и одасвуда мирисало је на балегу“. 

Прочитајте још: ШОК ОТКРИЋЕ: Човек који је издао Ану Франк нацистима у покушају да спасе сопствену породицу КОНАЧНО ЈЕ ПРОНАЂЕН

Ђура дању самује, а зимске вечери проводи у крчми „Код белог крста“, на гласу у вароши, где се пило добро вино и бермет из Карловаца. Неочекивано, ту га је обузела нова муза — љубав. Ту се све и збило: и Мила, и занос, и песма, и слика.

Љубав „Код белог крста“

У крчми Лазара Поповића биле су његове ћерке Мила и Ана. „Оне су служиле, оне наплаћивале, оне забављале, па… оне, односно она — Мила — и привлачила госте“ — открио је Бранислав Нушић још 1907. Тај пријатељски запис Бен Акибе — „Мила. (Прва љубав Ђуре Јакшића)“, прво је писано сведочанство о Ђури и крчмарици Мили Поповић.

Што један Ђура није учинио, пожурио је други: „Док је први Ђура стално цртао портрете свога идеала, дотле је други Ђура, прво код девојачког оца, а после и код саме девојке удесио ствар“

Ђура се толико загледао у Милу „да намисли да се ожени њоме“, али није имао „куражи да јој открије своју љубав… ма да је и Мила показивала интересовање за њ. Он је по ваздан по столу или на хратији цртао њену слику и у томе се толико извештио, да ју је напамет радио, што је Мили јако годило“ — тврди Милорад Павловић, а ови фрагменти из његовог записа из 1925. личе на увод о настајању портрета „Девојка у плавом“.

Заљубљени Ђура не избија из крчме: тамо је Мила, тамо Ана. Мили је 21, Ани 19 година.

Нушић сведок љубави
Она је „млада, лепа, ватрених очију, танка струка“. Служила је и Ђуру — пио је сам у углу крчме. Те тренутке Нушић дочарава као сцену са позорнице: „Није јој никад ништа казао, али кад му је била празна чаша, није хтео други да га послужи, чекао је док Мила прође крај стола па јој је ћутећи додао чашу. А кад му је она донела пуну бледог иђошкога рампаша, он јој је погледао дубоко у очи, погледао и испио чашу до дна“.

„Мила“ звучи чежњом

А једног дана — прича Нушић — Мила нестаде, оде у госте: „Није била у гостима ни десетину дана, али се то Ђури учинило… да се неће никад ни вратити“. Тада се изјадао у четири строфе песме „Мила“.

Али, та песма одзвања као исповест коју је изазвао много дубљи и снажнији доживљај. Унутрашња страна песме јечи тугом за изгубљеним. Она је потрес Ђурине душе. А хармонију њених једноставних речи, за грло стеже рефрен чежње за Милом: „Ана точи, Ана служи, / Ал’ за Милом срце тужи“. Та песма из стегнутог грла је Ђурина истина, а рефрен, јединствен у нашој лирици, опекотина неузвраћене љубави.

Ђурин удес почео је крајем 1856, када је у Кикинду стигла позоришна дружина из Новог Сада. Њен управник био је Јова Кнежевић, а главни редитељ и драматург Ђура-Ђурка Рајковић. Тада се Ђури догодило да није могло горе: песму „Мила“ показао је „никоме другом но Ђури Рајковићу“ А он, Рајковић, већ се био загледао у Милу, на што она није била равнодушна. Глумац јој се свидео више од „молера“!

Слика за светске галерије

Што један Ђура није учинио, пожурио је други: „Док је први Ђура стално цртао портрете свога идеала, дотле је други Ђура, прво код девојачког оца, а после и код саме девојке удесио ствар“… и већ после неколико дана рекао је Јакшићу да више не молује Милу јер је она његова вереница!

Прочитајте још: Тајна Балашевићеве песме "Не ломите ми багрење": Многи је повезују са Косовом, али Ђоле је сакрио дубље значење (ВИДЕО)

„Нема нама Миле више!“ — туговао је Јакшић у стиху. Нема Миле, нема ни радости. И ко да игра, да пева, ко да жедни, ко да пије? „Ана точи, Ана служи, / Ал’ за милом срце тужи“.

У срећним вечерима „Код белог крста“, заљубљени Ђура је „млад, душевно здрав плебејац, с корењем дубоко пуштеним у живот“, па воли Милу овоземаљски — оваквог га види професор Миодраг Поповић, најбољи познавалац Ђуриног живота и дела. Занемео од туге за Милом, Ђура осећа да она одлази другоме, нестаје као сан. („Сан је био, а сан и претече“).

Мила у Ђуриној песми и на Ђуриној слици живи ево већ век и по, а Мила са позорнице — само у неколико реченица сценске хронике

Песма „Мила“ је настала „као крик, као рана, топла и болна, којој је песник… дао винско поетски колорит“: Сећање на Милу наслућује се у неколико песама из тога времена, а она је била „један од извора оне горке нити која се тако снажно осећа у песниковом стваралаштву у Кикинди и доцније“.

Дубока Осећајност излила се у још веће уметничко мајсторство на портрету „Девојка у плавом“. Песма је хармонија речи о чежњи, а портрет хармонија сликарског и психолошког. „Девојком у плавом“ могла би да се подичи свака галерија у свету — веровао је сликар Мића Николајевић. Јакшић је мајсторски „нашао и проосећао плаву боју блузе, боју ненападну, а чисту и довољно звонку, која се изванредно усклађује са прозрачном ружичастом бојом лика и попрсја, па црну боју пантљике око врата, непогрешиво постављену и живо нацртану, као и сензибилно вијугаво повлачен црни обруд блузе“.

„Сети се оних лепих дана“

Куда да оде и шта да ради? С Милом у срцу и без јасног пута у живот, Ђура се обрео у Новом Саду, а убрзо у манастиру Крушедолу — намеравао је да се закалуђери“. Песма „Искушеник“ из тих дана, најтежих у Ђурином животу, тугује за далеком крчмарицом. Из Крушедола се упутио у судбоносно — у учитељска беспућа у заостала србијанска села и вароши.

Прочитајте још: Важила је за НАЈПАМЕТНИЈУ СРПКИЊУ: Многи су је НИПОДАШТАВАЛИ, а на одбрани доктората је доживела праву УВРЕДУ

А шта је са Милом? Удала се за Рајковића, новембра 1857, и три године касније заједно су ступили у позоришну дружину — „Мила, као једна од првих позоришних уметница код Срба“. Била је и у Народном позоришту у Београду, а у Српском народном позоришту у Новом Саду неколико месеци 1864. Играла је епизодне улоге.

Величанствене тарабе

Мила у Ђуриној песми и на Ђуриној слици живи ево већ век и по, а Мила са позорнице — само у неколико реченица сценске хронике. „Била је мала глумица“ — тврди професор Поповић, а скицу људског лика „веселе и доброћудне паланчанке“ сенчи покуда: Мила никада није схватила величину Ђурине љубави.

„Ни после песникове смрти, када су га сви славили, она изгледа једина није схватила његову величину. Све до пред саму смрт говорила је о њему с добродушним покровитељством као о боему и пијаници; тиме се ваљда тешила што није пошла за њега. Умрла је у дубокој старости, 1916, у Јелисаветграду у Русији, тридесет и осам година после Ђуре Јакшића, четрнаест година након смрти мужа Ђурке Рајковића“.

„Девојка у плавом“ утемељена је у ризницу наше уметности као ремек-дело, а „Мила“ не избија из престижних збирки. У историју наше поезије ушла је на најлепша врата — у Антологији новије српске лирике (Загреб, 1911). Састављач Богдан Поповић, руководећи се у избору песама „обзирима чисто естетичким“, уврстио је „Милу“ зато што је „ЦЕЛА лепа“. И век и по после настанка, „Мила“ се пева у крчми, на естради, на телевизији. Као класике љубавне и винске лирике, она је „ЦЕЛА лепа“ и данас — ено је и у Антологији српске боемске поезије Часлава Ђорђевића (Титово Ужице, 1989).

(Извор: Свет пића, 2000. година)

БОНУС ВИДЕО:

 
Пошаљите Коментар
Komentari objavljeni na portalu Novosti.rs ne odražavaju stav vlasnika i uredništva, kao ni korisnika portala. Stavovi objavljeni u tekstovima pojedinih autora takođe nisu nužno ni stavovi redakcije, tako da ne snosimo odgovornost za štetu nastalu drugom korisniku ili trećoj osobi zbog kršenja ovih Uslova i pravila komentarisanja. Svaki prekršaj pravila komentarisanja može rezultirati upozorenjem ili zabranom korišćenja. Administratori i redakcija jedini su ovlašćeni za interpretaciju pravila. - Korisnički nalozi vlasništvo su davaoca usluge i svaka zloupotreba istih je kažnjiva - Korisniku se pristup komentarisanju može onemogućiti i bez prethodnog upozorenja. - Administratori zadržavaju pravo cenzurisanja postova što će biti naznačeno u tim postovima. Strogo su zabranjeni: govor mržnje, uvrede na nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi i psovke, direktne pretnje drugim korisnicima, autorima novinarskog teksta i/ili članovima redakcije, postavljanje sadržaja i linkova pornografskog, politički ekstremnog, uvredljivog sadržaja, oglašavanje i postavljanje linkova čija svrha nije davanje dodatanih informacija vezanih za tekst . Strogo je zabranjeno i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija Novosti.rs zadržava pravo da ne odobri komentare koji ne poštuju gore navedene uslove.