Антологијску песму „Мила“ Ђура Јакшић је посветио лепој крчмарици, али и ремек-дело свог сликарства „Девојка у плавом“.
У нашој уметности нема сличног примера да је једна љубав оставила тако високи артизам и у лирици и у сликарству као што су то елегични уздах у четири строфе „Мила“ и блистави портрет „Девојке у плавом“.
Та песма и та слика су једина аутентична, Јакшићева, сведочанства из 1856. Мила се не помиње у обимној књизи његове преписке (201 писмо), а њено име се среће само неколико пута међу готово 900 наслова литературе о Ђури у његовим Сабраним делима.
Млади Ђура стиже у Кикинду
Како се и шта збивало, први пут је писано тек педесет година касније, а потоњи истраживачи су то донекле исправљали и додавали ново, али понекад недоречено, па ће та прича вероватно заувек остати недовршена.
Ђура се обрео у Кикинди, октобра 1855, убрзо после незаборавног дружења са Змајем у Бечу и пола године учења сликарства у Минхену. „Како сам дошао ни сам незнам“ — јавио је пријатељу Ђорђу Поповићу, уреднику „Седмице“ у Новом Саду. Имао је тек 23 године — „пун огња песничког, али још у врењу“. Надао се да ће у банатској вароши моћи да живи од сликарства — од „моловања“ икона за цркве, светаца за породице, портрета за богате.
У срећним вечерима „Код белог крста“, заљубљени Ђура је „млад, душевно здрав плебејац, с корењем дубоко пуштеним у живот“, па воли Милу овоземаљски
Али, дочекала га је хладна Кикинда, паорска, далека од сваке уметности. Животарио је у кући Саве Прекајског, приземљуши, а у суседним двориштима „дизали су се пластови сена и одасвуда мирисало је на балегу“.
Прочитајте још: ШОК ОТКРИЋЕ: Човек који је издао Ану Франк нацистима у покушају да спасе сопствену породицу КОНАЧНО ЈЕ ПРОНАЂЕН
Ђура дању самује, а зимске вечери проводи у крчми „Код белог крста“, на гласу у вароши, где се пило добро вино и бермет из Карловаца. Неочекивано, ту га је обузела нова муза — љубав. Ту се све и збило: и Мила, и занос, и песма, и слика.
Љубав „Код белог крста“
У крчми Лазара Поповића биле су његове ћерке Мила и Ана. „Оне су служиле, оне наплаћивале, оне забављале, па… оне, односно она — Мила — и привлачила госте“ — открио је Бранислав Нушић још 1907. Тај пријатељски запис Бен Акибе — „Мила. (Прва љубав Ђуре Јакшића)“, прво је писано сведочанство о Ђури и крчмарици Мили Поповић.
Што један Ђура није учинио, пожурио је други: „Док је први Ђура стално цртао портрете свога идеала, дотле је други Ђура, прво код девојачког оца, а после и код саме девојке удесио ствар“
Ђура се толико загледао у Милу „да намисли да се ожени њоме“, али није имао „куражи да јој открије своју љубав… ма да је и Мила показивала интересовање за њ. Он је по ваздан по столу или на хратији цртао њену слику и у томе се толико извештио, да ју је напамет радио, што је Мили јако годило“ — тврди Милорад Павловић, а ови фрагменти из његовог записа из 1925. личе на увод о настајању портрета „Девојка у плавом“.
Заљубљени Ђура не избија из крчме: тамо је Мила, тамо Ана. Мили је 21, Ани 19 година.
„Мила“ звучи чежњом
А једног дана — прича Нушић — Мила нестаде, оде у госте: „Није била у гостима ни десетину дана, али се то Ђури учинило… да се неће никад ни вратити“. Тада се изјадао у четири строфе песме „Мила“.
Али, та песма одзвања као исповест коју је изазвао много дубљи и снажнији доживљај. Унутрашња страна песме јечи тугом за изгубљеним. Она је потрес Ђурине душе. А хармонију њених једноставних речи, за грло стеже рефрен чежње за Милом: „Ана точи, Ана служи, / Ал’ за Милом срце тужи“. Та песма из стегнутог грла је Ђурина истина, а рефрен, јединствен у нашој лирици, опекотина неузвраћене љубави.
Ђурин удес почео је крајем 1856, када је у Кикинду стигла позоришна дружина из Новог Сада. Њен управник био је Јова Кнежевић, а главни редитељ и драматург Ђура-Ђурка Рајковић. Тада се Ђури догодило да није могло горе: песму „Мила“ показао је „никоме другом но Ђури Рајковићу“ А он, Рајковић, већ се био загледао у Милу, на што она није била равнодушна. Глумац јој се свидео више од „молера“!
Слика за светске галерије
Што један Ђура није учинио, пожурио је други: „Док је први Ђура стално цртао портрете свога идеала, дотле је други Ђура, прво код девојачког оца, а после и код саме девојке удесио ствар“… и већ после неколико дана рекао је Јакшићу да више не молује Милу јер је она његова вереница!
Прочитајте још: Тајна Балашевићеве песме "Не ломите ми багрење": Многи је повезују са Косовом, али Ђоле је сакрио дубље значење (ВИДЕО)
„Нема нама Миле више!“ — туговао је Јакшић у стиху. Нема Миле, нема ни радости. И ко да игра, да пева, ко да жедни, ко да пије? „Ана точи, Ана служи, / Ал’ за милом срце тужи“.
У срећним вечерима „Код белог крста“, заљубљени Ђура је „млад, душевно здрав плебејац, с корењем дубоко пуштеним у живот“, па воли Милу овоземаљски — оваквог га види професор Миодраг Поповић, најбољи познавалац Ђуриног живота и дела. Занемео од туге за Милом, Ђура осећа да она одлази другоме, нестаје као сан. („Сан је био, а сан и претече“).
Мила у Ђуриној песми и на Ђуриној слици живи ево већ век и по, а Мила са позорнице — само у неколико реченица сценске хронике
Песма „Мила“ је настала „као крик, као рана, топла и болна, којој је песник… дао винско поетски колорит“: Сећање на Милу наслућује се у неколико песама из тога времена, а она је била „један од извора оне горке нити која се тако снажно осећа у песниковом стваралаштву у Кикинди и доцније“.
Дубока Осећајност излила се у још веће уметничко мајсторство на портрету „Девојка у плавом“. Песма је хармонија речи о чежњи, а портрет хармонија сликарског и психолошког. „Девојком у плавом“ могла би да се подичи свака галерија у свету — веровао је сликар Мића Николајевић. Јакшић је мајсторски „нашао и проосећао плаву боју блузе, боју ненападну, а чисту и довољно звонку, која се изванредно усклађује са прозрачном ружичастом бојом лика и попрсја, па црну боју пантљике око врата, непогрешиво постављену и живо нацртану, као и сензибилно вијугаво повлачен црни обруд блузе“.
„Сети се оних лепих дана“
Куда да оде и шта да ради? С Милом у срцу и без јасног пута у живот, Ђура се обрео у Новом Саду, а убрзо у манастиру Крушедолу — намеравао је да се закалуђери“. Песма „Искушеник“ из тих дана, најтежих у Ђурином животу, тугује за далеком крчмарицом. Из Крушедола се упутио у судбоносно — у учитељска беспућа у заостала србијанска села и вароши.
Прочитајте још: Важила је за НАЈПАМЕТНИЈУ СРПКИЊУ: Многи су је НИПОДАШТАВАЛИ, а на одбрани доктората је доживела праву УВРЕДУ
А шта је са Милом? Удала се за Рајковића, новембра 1857, и три године касније заједно су ступили у позоришну дружину — „Мила, као једна од првих позоришних уметница код Срба“. Била је и у Народном позоришту у Београду, а у Српском народном позоришту у Новом Саду неколико месеци 1864. Играла је епизодне улоге.
Величанствене тарабе
Мила у Ђуриној песми и на Ђуриној слици живи ево већ век и по, а Мила са позорнице — само у неколико реченица сценске хронике. „Била је мала глумица“ — тврди професор Поповић, а скицу људског лика „веселе и доброћудне паланчанке“ сенчи покуда: Мила никада није схватила величину Ђурине љубави.
„Ни после песникове смрти, када су га сви славили, она изгледа једина није схватила његову величину. Све до пред саму смрт говорила је о њему с добродушним покровитељством као о боему и пијаници; тиме се ваљда тешила што није пошла за њега. Умрла је у дубокој старости, 1916, у Јелисаветграду у Русији, тридесет и осам година после Ђуре Јакшића, четрнаест година након смрти мужа Ђурке Рајковића“.
„Девојка у плавом“ утемељена је у ризницу наше уметности као ремек-дело, а „Мила“ не избија из престижних збирки. У историју наше поезије ушла је на најлепша врата — у Антологији новије српске лирике (Загреб, 1911). Састављач Богдан Поповић, руководећи се у избору песама „обзирима чисто естетичким“, уврстио је „Милу“ зато што је „ЦЕЛА лепа“. И век и по после настанка, „Мила“ се пева у крчми, на естради, на телевизији. Као класике љубавне и винске лирике, она је „ЦЕЛА лепа“ и данас — ено је и у Антологији српске боемске поезије Часлава Ђорђевића (Титово Ужице, 1989).
(Извор: Свет пића, 2000. година)
БОНУС ВИДЕО:
