Због ње је Његош хтео да скине монашку одору, Вук ју је волео као ћерку, а кнез Михаило јој био пријатељ и мецена. Лепотица са Фрушке горе, Врдничка вила - Милица Стојадиновић Српкиња.
Фрушка гора није само духовна и природна оаза. Поред тога што се на њој налази велики број цркава и манастира и што у окружењу чисте и нетакнуте природе извире Јазак вода, ова војвођанска планина у прошлости је била место окупљања многих бистрих умова Србије – великана и великанки.
Прва међу тим див јунацима била је чувена „Врдничка вила“ – Милица Стојадиновић Српкиња.
Девојка са Фрушке горе којој се дивила Европа
Рођена у јеку борбе за српску независност, 1828. године, Милица је одрасла у Врднику, на Фрушкој гори, у породици свештеника Василија. У време када је писменост међу женама на Балкану била права реткост, она не само да је читала и писала, већ је са тринаест година почела да ствара стихове такве родољубиве снаге да су ускоро о њој причали Срби са обе стране Дунава и Саве.
Одрасла под сводовима манастира Врдник, крај моштију кнеза Лазара и недалеко од извора Јазак воде описаног у легендама и причама краја, Милица је инспирацију црпела из народних песама и предања, али и историје и вере којом је била окружена.
Када се са деветнаест година појавила на књижевној сцени, са својом дугом косом, народном ношњом и песмама пуним поноса и пркоса, прозвали су је – Врдничка вила. Ношена истинским патриотским осећањима, она је за себе смислила далеко једноставнији надимак – Српкиња.
Лепотица челичне воље
У свом стварању и борби за Србију Милица није била усамљена. Када се за њене песме прочуло, листови са обе стране Дунава и Саве почели су да објављују њене стихове, али и слике, па су око ње почели да се роје неки од најумнијих људи оног времена. Вук Караџић ју је волео као рођену ћерку и називао је „моја кћи из Фрушке“. Кнез Михаило Обреновић јој је постао заштитник, мецена, али и одан пријатељ. Гдегод би се појавила била је радо виђен гост, а нарочито свечано је дочекивана у Београду где су је тамошњи књижевници славили и дивили се њеном писању.
А причало се и о Миличиној лепоти. Петар ИИ Петровић Његош је, опчињен њеном појавом и умом, изговорио чувену реченицу: „Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето кнегиње Црној Гори!“
Са онима са којима није могла да се види, Милица је одржавала живу преписку, па су се међу њеним пријатељима и поштоваоцима нашли и неки од најзначајнијих књижевника Европе – Иван Мажуранић, Јохан Габријел Сајдл, Лудвиг Аугуст фон Франкл, Божена Њемцова…
Ова необична девојка крхког здравља и сненог погледа у историју се уписала и као прва жена ратни извештач на Балкану – током српско-турског сукоба 1862. године, Милица је била у Београду, обилазила барикаде, посматрајући ратнике и бележећи своја размишљања. Њени потресни извештаји стизали су до новосадских новина, али је њену репортажу „Срце и барикаде“ објавио је и „Мађарски дневник“.
Међутим, слава је на Балкану увек била превртљива роба…
Пад у беду и вечна самоћа
Одлука да се не удаје, већ да живи искључиво од писања, Милицу Стојадиновић Српкињу осудила је на живот препун изазова и оскудице.
Како су године пролазиле, а романтичарски занос бледео, „Врдничка вила“ је полако губила пријатеље и заштитнике. Сви које је волела, отишли су пре ње. Вук је умро, кнез Михаило је убијен, а њени родитељи су преминули оставивши је без икаквих прихода.
Поносна каква је била, одбијала је да тражи милостињу, али се надала да ће некоме још увек бити потребна. Напустила је Врдник и преселила се у Београд верујући да ће њено родољубље надахнути неке нове генерације. Није тако било.
Последње године живота Милица Стојадиновић Српкиња провела је скоро на улици, сама и заборављена од свих. Када је умрла 25. јул 1878. било јој је 50 година. Сахрањена је на старом Ташмајданском гробљу, недалеко од цркве Светог Марка. На сахрани није било академика, државника ни песника који су јој некада певали хвалоспеве.
Све је прекрио заборав.
Где почива „Врдничка вила“?
„Врдничка вила“ ни мртва није имала мира. Када је Ташмајданско гробље почело да се прекопава и измешта, постојала је опасност да кости славне српске књижевнице заврше у каквој заједничкој, безименој костурници.
Срећом, 1905. године, њени рођаци и поштоваоци су реаговали. Њен братић је у то време живео у Пожаревацу, па је одлучено да се Миличини остаци ексхумирају и пренесу тамо, где су положени у породичну гробницу њеног брата.
И тако, иако је логично место за њен вечни починак био Врдник – место које ју је створило и прославило, судбина је хтела да „Врдничка вила” своју вечну кућу пронађе у Браничевском округу. Данас у Врднику, поред манастира, стоји њена биста, као подсетник на жену са Фрушке горе коју су њена уметност, рад, али и читав живот златним словима уписали у историју нашег народа.
(Историјски забавник)
БОНУС ВИДЕО:
