Филм "Тома" редитеља Драгана Бјелогрлића наишао је на одушевљење домаће и негодовање хрватске јавности
Филм "Тома" већ неколико недеља је у жижи јавности, а сада се на интернету појавила пиратска верзија, која је направила хаос на друштвеним мрежама.
Док су неки гледали филм и по неколико пута, хрватски критичари су објавили текстове у којима тврде да су "маске одвратне, али да ће се филм ипак гледати".
Прва критика објављена је на порталу Индеx и у њој аутор тврди да је "одрастао у култури у којој није могао избећи Томине песме", али да је, објективно, "филм патетично играње с носталгијом".
"Оно што ће вам прво упасти у очи јесу лоше (тачније, одвратне) маске, због којих глумци махом изгледају као они мртваци из култног Сабирног центра".
"Естетски је на нивоу песама главног лика - дакле, уморан од живота, па идемо у кафану да разбијамо чаше до зоре. Такав приступ животу у филму кроз трагични лик Љиљане добија чак и филозофско оправдање – и једна од порука филма је да је боље цуњати по београдским кафанама и разбијати чаше уз Томину музику него бити смртно озбиљан доктор који лечи људе од рака".
Аутор текста о филму Драгана Бјелогрлића у "Слободној Далмацији" Томину смрт пореди са смрћу Југославије и тврди да "упркос вештачким носевима које смо видели, удара у кафанску душу".
"Недуго пре ођавне шпице Тома посвећује сарајевски концерт 1991. "за све којих више нема и за оно чега више неће бити" и то као да је Бјелогрлићева режијска звезда водиља, залог велике гледаности филма, иначе ретког и сасвим финог примерка биографске драме на овим просторима. Може краљица севдалинки Силвана Арменулић (упечатљива Тамара Драгичевић) у једној сцени рећи "не бираш ти публику, него публика тебе", али "Тома" је, дакле, циљано бирао најшири круг гледалаца".
"Речју, "Тома" уме бити аутентичан независно од вештачких носева и перика, ударити у кафанску душу и, упркос "калкулацији", погодити искрену емоцију и меланхолију, не само Здравковићеву балканску, већ и универзалну.
Холивудски зашећерена биографска драма има мелос балканске народњачке горчине, туге и трагике, довољно да приземљи понекад повишену мелодраму на рубу патетике. "Не иде слатко на ракију", каже Тома у једној сцени, али ракија иде на слатко у филму који, попут главног лика, пева из душе и занимљиво прелама Здравковићеву смрт са смрћу Југославије. С њима као да је умрла и народна музика какву пева "Тома".
