Када се преноси крсна слава са оца на сина, многи праве грешку, а ево како се то ради исправно и по правилима православља.
Иако се током векова много шта мењало у животима и обичајиманашег народа, слава је чувана као највећа светиња и упражњавала се и у ратовима, и у игзнанствима,и у болницама и када се имало и када није.
Крсна или породична славаје аутентичан српски обичај који други хришћански свет не познаје и заузима важно место како у породичној, тако и националној традицији Срба од покрштавања до данас. Иако се током векова много шта мењало у животима и обичајима нашег народа, слава је чувана као највећа светиња и обележавала се и у ратовима, и у игзнанствима, и у болницама и када се имало и када није.
Историја сведочи да су чак и српски војници, да би испоштовали обичаје и традицију ломили бајати војнички хлеб, палили комадиће свеће и молили се Богу за срећније и берићетније дане. Колико је слава укорењена и сам дух и традицију српског народа најбоље илуструје чињеница да је нису одрицали ни у време комунизма када се прослава овог обичаја није прекидала,и када је владала велика антиверска пропаганда.
Преношење или преузимање, и где је грешка?
Треба нагласити да се слава преноси са колена на колено и то искључиво са оца на сина и оно што је мало познато јесте да људи који славе исту славу имају сигурно и заједничког претка. Дакле, све те породице су потекле од једног, али су се током времена и расељавања удаљиле једне од других и постале једна другима велика непознаница.
Оно што је одлика модерног доба, за разлику од онога што се некада радило, јесте да се слава од оца на сина углавном преузима, а не преноси. Наиме, у данашње време син махом преузима славу кад отац умре, а док је он жив, чак и кад мушки потомци са њим не живе, долазе код њега на славље прилком обележавања свеца заштитника, што је апсолутно погрешно.
Одлазак сина из породичног дома
Наиме, према православљу, син чим напусти породични дом и одсели се, он би требало да ту исту славу прославља и у свом дому. Мада се у модерном добу, слава са оца на сина углавном преузима, а не преноси.
Дакле, чим неко живи засебно и има своју породицу, дужан је да слави своју славу, јер је слава заштитник домаћег огњишта и помоћник у сваком раду, велики Божји благослов и заштитник свих укућана, нарочито деце.
У овом случају, само прве године по одласку из породичног дома, син долази код оца на славу.
Кад се колач исече, отац из своје десне руке предаје сину једну четвртину колача, пољубе се, један другом честитају славу, а отац пожели сину да са својом женом и децом, будућим унуцима и потомцима, дуго у здрављу и добром расположењу слави славу. Син носи део колача кући, подели га са својом породицом, а већ наредне године почиње редовно да слави своју крсну славу.
(Религија)
БОНУС ВИДЕО:
