У недељу, 28. јуна, Срби славе Видовдан, празник који има највише обичаја после Ђурђевдана.
Видовдан, велики празник који је настао у част старог словенског бога Световида, прати низ обичаја који су наџивели зуб времена. Наши преци су веровали у Световида и пре него што су прихватили хришћанство, а прво веровање које се доводи у везу са Видовданом је да то празник кад се "отварају очи" и "види оно што је до тад било скривено".
Према народним предањима, словенски бог Световид повезује са лечењем очних болести, па отуд и обичај да се за Видовдан користи видова трава, позната још и као видовчица за велики број ритуала који ће "предсказати" будућност и донети добро здравље.
Обичаји за Видовдан
Девојке су уочи Видовдана стављале стручак видове траве испод јастука, детелину са четири листа, мало хлеба и покоје зрнце соли како би им Свети Вид кроз сан открио како ће изгледати њихов будући супруг са којим ће делити хлеб и со до краја живота.
- Виде, Виде! Тако ти соли и хлеба, земље и неба, кажи ми ко ће ми бити суђен. Нека ми изађе на сан.
Детелина са четири листа је коришћена за бајалицу: “Ако је мој суђени далеко – ево му детелина од четири крила нека к’ мени долети”.
Обичај је, такође, да се за Видовдан устане пре зоре и погледа у сунце, изговарајући молитву за добар вид. Та молитва гласи:
- Ој Видо, ој Видовдане, дај ми вид док сам жив!
Потом би требало да уследи умивање водом у којој је одстојала трава видовка, јер се верује да ова биљка има исцелитељске моћи.
Веровања за Видовдан
Ако је за Видовдан ведро, одећу би требало изнети напоље да се проветри и напуни позитивном енергијом.
Ако је за Видовдан облачно, требало би "прекрстити" облаке како би Свети Вид послао благотворну кишу за усеве.
У неким деловима Србије верује се да би на Видовдан требало јести зрело воће, како би цела година била слатка. У неким крајевима Србије важио је обичај да се на Видовдан у двориште износе кесе са новцем како би се проверило колико је претходна година била успешна и берићетна.
У српском народу постоји изрека: "Какви смо за Видовдан, такви ћемо бити целе године". Зато је посебно важно да на овај велики празник устанемо рано, умијемо се водом у којој је стајала видовчица, дан почнемо молитвом у дубокој вери, поставимо јасне циљеве, опростимо другима, посетимо болесне рођаке и пријатеље и "отворимо очи" за све оно на шта смо "жмурили" претходне године - да се суочимо са сопственим слабостима и дамо све од себе да их победимо.
(Блиц Жена)
