Професорка психологије и оснивач Станфорд центра за дуговечност, Лаура Карстенсен, истиче да не само да су тинејџерски узраст и двадесете године најгоре време у нашим животима – са највишим стопама усамљености, анксиозности и депресије – већ и да грешимо када говоримо младим људим да су им то најбоље године.
Професоркина истраживања доследно говоре да људи, почевши од средине двадесетих година, почињу да доживљавају мање негативних емоција. То не значи да имају чешће или интензивније позитивне емоције, већ да се њихова емоционална равнотежа побољшава како старе.
Треба ли се радовати старости
Много тога се не може волети код старења, напомиње проф. Карстенсен у интервјуу који је дала за часопис Тајм. Физички није пријатно, али емоционално јесте.
- Не постоји савршена фаза у животу – увек постоје компромиси. Када сте млади и јадни, такође сте на свом физичком врхунцу, и то је дивно. Имати неограничену будућност је такође узбудљиво. Старији људи то немају, али имају осећај фокуса и онога што им је важно у животу. Постоји та супротстављеност физичке виталности и емоционалног богатства, и то се дешава у различитим фазама на различите начине - објашњава професорка.
С годинама градимо боље емоционално искуство. Задовољнији смо својим везама и мирнији смо сами са собом. Такође, како старимо, престајемо толико да маримо за тривијалне ствари које нас излуђују у ранијим фазама живота.
- Поред тога, што се тиче когнитивне обраде, буквално смо склонији да видимо, чујемо и памтимо позитивне информације више него негативне - додаје професорка.
Старији људи нису срећнији, али бележи се значајно смањење беса, туге, страха и анксиозности. Зато се каже да се емоционална равнотежа побољшава са годинама – нисмо срећнији, већ нам емоционални живот постаје богатији.
Када долази до ове промене
Урађена је велика лонгитудинална студија која се бави овим проблемом и резултати показују да су двадесете године најгоре. Затим се бележи извесно смањење негативних емоција до четрдесетих и педесетих година.
Емоционално гледано, шездесете и седамдесете године су врхунац живота. Тако да се сматра да је главна промена између 40. и 60. године.
Још један поуздан налаз има везе са оним што називамо просоцијалним понашањем – у основи давање и чињење ствари за друге људе. Старији људи су склонији просоцијалном понашању и осећају се боље када то чине, тако да дају више и заузврат добијају више.
Мит о сукобу генерација
Један од изненађујућих увида о старењу до којих је дошла професорка Карстенсен, је и тај да старији људи воле млађе људе и по први пут у људској историји, зато што живимо дуже, имамо релативно равномерну расподелу старости у популацији, што омогућава да се комбинују вештине, снага и амбиције младих са просоцијалношћу, искуством и емоционалном равнотежом старијих људи.
Постоји велика забринутост због старења друштава: да ће старији људи смањити продуктивност, да ће бити терет и тако даље.
- За ово постоји врло мало доказа. Али не може се порећи да постоји несклад између начина на који живимо, друштвених политика и структура које нас воде кроз живот и дужине нашег живота.
(РТС)
БОНУС ВИДЕО
