На први поглед, ова песма одише романтиком
Једна од најпознатијих песама, која се деценијама сматра симболом вечне љубави и стрпљења, крије дубљу и помало језиву поруку.
Реч је о песми "Чекај ме", коју је написао руски песник Константин Симонов, а због услова у којим је настала ушла је у антологију.
На први поглед, ова песма одише романтиком. Говори о непоколебљивој вери у љубав и чекању вољене особе, чак и када се сви други помире с тим да је она заувек изгубљена. Али када се дубље анализира, речи песме попримају другачије, готово сабласно значење.
Симонов је песму написао 1941. године, на почетку Другог светског рата за своју вољену глумицу Валентину Серову.
Она је, међутим, била удата. Пошто је супруг генерал, кога је јако волела, премиунио, Валентина је дуго патила. Потом се упуштала у многобројне љубавне афере, али никога није успела да заволи као свог покојног супруга.
А онда, ратне 1940. године упознала је Симонова, који је годинама маштао о њој. Ушли су у везу која је била све оно о чему је писац маштао, али невоље тек долазе.
Као ратни дописник, суочен с неизвесношћу и смрћу, написао је стихове који изражавају наду да ће му она остати верна и веровати у његов повратак, упркос свима који би рекли да је мртав.
Песму, која је требало да стигне Валентини после његове погибије је ставио у џеп, мирно ишчекујући свој судњи дан. Међутим, десило се чудо, јединица у којој се Симонов налазила некако је избегла финални удар непријатеља и писац се жив и здрав вратио кући својој драгој, са песмом у џепу.
Венчали су се 1943. године, а пар наредних година пласиране су гласине да је Валентина варала Симонова док је био на ратишту, Симонов је напушта 1957., а онда се одаје алкохолизму и умире сама 1975. у Москви.
Песма је брзо постала популарна међу совјетским војницима. Многи су је слали својим вољенима, а неки су тврдили да им је баш она донела срећу и спасила живот.
Али да ли је песма само о љубави или у њој постоји нешто мрачније?
Наравно, основна идеја песме јесте снажна вера у љубав која побеђује све препреке, укључујући и саму смрт. Али ако песму читамо пажљивије, појављује се тумачење које звучи надреално, као да ју је написао дух некога ко је већ мртав.
Песник инсистира да вољена особа игнорише стварност и верује у повратак, чак и ако су сви докази против тога стиховима "Сви ће поверовати да ме нема више, а ти ћеш чекати-не веруј им никад.". Док као да дух тражи да га његова љубав врати из мртвих само чекањем стиховима "Кад више нико не буде чекао, кад се уморе сви од бола".
Песма је постала бесмртна, синоним за љубав која превазилази све препреке и време.
Многи уметници широм света су је препевали кроз музику, а код нас су Раде Шербеџија и Тома Здравковић.
За Тому Здравковића наводе да је одлучио да изведе ову песму након што је сазнао да је болестан.
(СД)
