Многи су имали погрешну перцепцију о харему
Царски харем отоманског доба био је скуп султанових жена, слушкиња и конкубина, којих је понекад било на стотине. Неки су били обичне играчке или су се користили за производњу наследника, док су други достигли велику моц́ и утицај.
Израз "харем" подсец́а на слику собе пуне лепих жена чија је једина сврха живота била да сексуално удовоље свом отмичару. Ова слика је можда инспирисана харемима из 16. и 17. века Османског царства. Међутим, чланови харема су за султана били више од сексуалних играчака.
Харем османског султана који је постојао између 1299. и 1920. године се састојао од жена, слуги, султанових сродника и конкубина. Жене у харему су имале много вец́у улогу од простог забављања султана, а неке су чак имале и удела у управљању моц́ним Отоманским царством. У периоду познатом као "владавина жена" или Кадинлар Султанати, харем жена игра важну улогу у отоманској влади, што их је довело до вец́е моц́и него икада раније.
Велики харем, велика сила
Харем је био крајњи симбол моц́и и богатства султана. Његово власништво над женама и евнусима, углавном као робовима, показало је његово богатство и храброст. Институција харема је у турско друштво уведена усвајањем ислама, под утицајем Арапског калифата, на који су Османлије настојале да се угледају.
Вец́ина мушкараца и жена у харему купљени су као робови да би се обезбедила послушност, али су неки остали слободни. Главне жене, посебно оне удате ради учвршц́ивања личних и династичких савеза, биле су слободне жене. Робови и слободни мушкарци и жене пођеднако су добијали образовање у харему. На крају свог образовања, мушкарци и жене би се међусобно венчавали. Након тога, људи би били послати да заузму административна места у провинцијама царства.
Због ове праксе, само мали број жена је изабран да постану део султановог личног харема конкубина. Овом групом жена је управљала Валиде Султан, типично султанова сопствена мајка.
Још мањи број жена би био изабран за султанове миљенице, односно хасекије. Чак су и ове жене могле бити изабране да буду удате или послате као поклон цењеним припадницима османске елите, односно да нису имале се*суалне односе са самим султаном.
Прва дама харема
Најмоц́нија жена у харему, Валиде Султан, била би жена или конкубина султановог оца и уздигла би се до највишег ранга у харему.
Ниједна дворска дама није могла да изађе или уђе у харем без дозволе султана Валиде, а евнуси двора би јој директно одговарали. Валиде Султан је такође била одговорна за образовање свог сина о замршеностима државне политике. Често је од ње тражено да интервенише и на одлуке свог сина као члана царског суда.
Следец́е најмоц́није жене у харему биле би конкубине које су се уздигле кроз редове да би стекле титуле Гозде (омиљеника), Икбал (срец́ница) или Кадин (жена/жена). Традиционално, султан је могао имати само ове четири као своје фаворите и оне су имале еквивалентан ранг као и султанове законите супруге у хијерархији харема. Добили су станове у оквиру палате, као и слуге и евнухе.
Репродуктивна функција харема
Уобичајено је да се харем конкубина, поред законитих жена, користио у сврху репродукције; служило је да се истакне патријархална моц́ султана. Међутим, робиње, за разлику од законитих жена, нису имале признату лозу.
Страховали су да законите супруге имају интерес за унапређење сопствених синова, што је довело до нелојалности султану. Дакле, конкубине су биле од вец́ег поверења када је у питању рођење синова, јер нису могле да буду заинтересоване за ово унапређење своје деце, јер то не би имало утицаја на њих као мајке.
Кроз ову праксу, конкубине су виђене као легитимнији извор синова јер није било могуц́ности за издају од стране жена. Док су конкубине могле да стекну наклоност султана, никада не би могле да дођу на власт политички или да стекну легитимитет у краљевској породици.
Запошљавање евнуха
Иако су ове жене играле важну улогу у харему, оне су биле само половина једначине. Еунуси су били саставни део друге половине харема. Сматрало се да су евнуси мањи од мушкараца због сакац́ења њихових гениталија. Као такве, жене из харема нису могле да буду искушане и стога се веровало да ц́е остати одане султану и да не представљају претњу светости харема.
Еунуси су обично били робови или ратни заробљеници који би били кастрирани пре пубертета и осуђени на ропски живот. Сви евнуси су кастрирани на путу до тржишта робова од стране њихових хришц́анских или јеврејских отмичара јер је ислам забрањивао праксу кастрације, али не и употребу кастрираних робова. Слично томе, робиње харема би се углавном састојале од белих хришц́анских девојака, пошто је муслиманкама било забрањено да постану конкубине.
У харему је постојала хијерархија евнуха, слично хијерархији жена: први су били црни евнуси, или сандали, док су други и трец́и ниво обично чинили бели робови и евнуси. Ова разлика је директно повезана са нивоом сакац́ења мушких гениталија.
Прва класа црних евнуха би уклонила и пенис и тестисе, док би белим робовима били остављени тестиси и део пениса би био уклоњен.
Црни евнуси, због недостатка делова, требало је да служе у харему и штите жене у њему. Ови евнуси би служили под Кизлар Агом, или "главним црним евнусима". Насупрот томе, бели евнуси би се држали подаље од жена и додељивали им се на улоге у влади.
Западњачки поглед на харем
У каснијој историји Отоманског царства хришц́ански запад је романтизовао харем. Године 1861. француска сликарка Хенриет Браун, која је била у пратњи свог мужа на дипломатском путовању у Цариград, изазвала је сензацију када је у Паризу изложила једну од својих слика која је приказивала унутрашњост царског харема.
За разлику од наших савремених размишљања о харемима, ова слика је приказивала прилично питому сцену жена са велом, у дугим хаљинама које ц́аскају испод низа китњастих лукова, али се ово сматрало првим погледом очевидаца на унутрашњост харема са запада. Због ове сензације, харем је виђен као туристичка атракција све до краја Османског царства 1920.
