Патријарх Павле је сматрао да му се ближи крај, због чега је отишао у манастир Вујан да тамо преда душу. Верује се да се тада догодило чудо.
Живот Гојка Стојчевића, будућег патријарха Павла, који је преминуо на данашњи дан пре 16 година, преокренуо је догађај који се збио у време Другог светског рата. Патријарх Павле тада је био вероучитељ и васпитач у Бањи Ковиљачи, у Дому за децу избеглу из Босне.
Предвидели су му свега око три месеца живота
Једног врелог летњег дана 1944. потоњи патријарх Павле извео је децу на реку Дрину да се расхладе. Како су деца, у својој неозбиљности, понекад залазила дубље у воду, десило се да је један дечак ударио у дно корита реке, остао без даха и почео да се дави.
Вероучитељ Гојко није оклевао: скочио је у ледену Дрину и успео да му спасе живот. Али, тај херојски чин није прошао без последица. Убрзо након тог подвига, вероучитељ Гојко је добио високу температуру и озбиљну упалу плућа. Лекари су утврдили да је добио туберкулозу, тада познату и као "је(к)тика" и "сушица". Дијагноза није била нимао оптимистична, предвидели су му свега око три месеца живота.
Веровао је да му се ближи крај
У јеку болести, вероучитељ Гојко отишао је у манастир Вујан, на планини Вујан између Чачка и Горњег Милановца. Веровао је да му се ближи крај и осетио потребу да последње овоземаљске дане проведе у манастиру, далеко од свих. Монаси су га примили, али су га због страха од заразе држали изолованим; речено му је да не улази са њима у цркву током литургије, да не једе за заједничким столом и да не контактира монаштво, како не би пренео туберкулозу.
Тај мирни манастирски живот, како се верује, постао је спас вероучитеља Гојка, не само телесни, него и духовни. Док су други монаси служили, он би чекао да литургија заврши, па тек онда улазио у цркву, клечао поред моштију познатог вујанског светитеља и молио се сатима, често кроз сузе. Постепено, и изненада по многима, његова болест је почела да се повлачи. Веровали су да је то чудо.
Као израз своје захвалности Богу и манастиру Вујан, као и планинским стазама којима је лагано ходао током опоравка, вероучитељ Гојко изрезбарио је мали дрвени крст. Тај крст је имао посвету: "Поводом исцелења свога, манастиру Вујну, раб Божји Гојко". Крст је пажљиво сачуван и данас се чува у ризници манастира Вујан, као важна реликвија која се износи пред вернике само о великим празницима.
Како је болест била кључна за његов одлазак у манастир Вујан, тако је и период проведен у овој светињи био нови преломни тренутак у његовом животу. Боравак у Вујну и искуство исцељења које је приписао Божјем промишљу, подстакли су вероучитеља Гојка Стојчевића да размисли о монашком позиву. Касније се, 1948. године, замонашио у манастиру Благовештење који се налази недалеко од Вујна, у Овчарско-кабларској клисури. Ту је узео монашко име Павле, по апостолу Павлу.
Ризикујући сопствени живот да би спасио дечака, тада вероучитељ, а касније поглавар Српске православне цркве показао је на делу шта значи човекољубље.
(БлицЖена)
БОНУС ВИДЕО:
