Последњих година серије и документарне емисије о злочинима доживеле су прави процват. Публика их гледа са истом страшћу као и најнапетије игране филмове, иако приказују стварне догађаје – убиства, нестанке, преваре и судске процесе.
Популарност “труе цриме” серија отвара једно важно питање: зашто нас привлачи оно што је истовремено и језиво и трагично? Психолози објашњавају да разлог лежи у контрасту између страха и сигурности. Када пратимо овакве приче, суочавамо се са најмрачнијим странама људске природе, али из безбедне дистанце. То је осећај сличан вожњи ролеркостером – адреналин расте, али знамо да смо на сигурном. Гледалац може да истражује таму, а да сам не буде угрожен.
Поред тог психолошког узбуђења, “труе цриме” приче нуде и интелектуални изазов. Оне нас подстичу да повезујемо доказе, анализирамо мотиве и размишљамо као истражитељи. У сваком детаљу крије се траг, а свака епизода је попут загонетке коју желимо да решимо пре завршног објашњења. На тај начин, публика постаје активни учесник у потрази за истином. Занимљиво је да највећи део публике чине жене.
Стручњаци сматрају да је разлог тај што се оне често идентификују са жртвама и желе да разумеју како да препознају и избегну опасност. Истовремено, гледање оваквих прича доноси и одређену врсту катарзе – суочавање са страхом кроз туђе искуство ослобађа унутрашњу напетост.
Наравно, поставља се и питање етике: да ли претварамо трагедију стварних људи у забаву?
Критичари упозоравају да опсесија злочинима може да отупи нашу емпатију. Ипак, овакве серије имају и едукативни потенцијал – подсећају нас да зло не долази увек из даљине, већ да се може крити иза затворених врата, у комшилуку, па и у породици. Можда управо у тој сложеној мешавини – између знатижеље, страха и жеље да разумемо људску природу – лежи одговор на питање зашто “труе цриме” феномен никада не губи публику.
Док гледамо туђе злочине, ми заправо завирујемо у скривене слојеве сопствене психе.
