Начин на који наше тело реагује на оброк можда не зависи само од онога што се налази на тањиру.
Присуство друге особе може да утиче на то како организам регулише шећер у крви, а сличан ефекат истраживачи су уочили и у реакцијама тела на хладноћу и стрес, наводи се у новом истраживању израелских научника са Јеврејског универзитета у Јерусалиму и медицинског центра Шеба, пише Тиме оф Исраел.
Изолованост и мањак друштвених веза нема само утицај на наше ментално здравље, већ и на начин на које наше тело обрађује оброк, показала је нова студија. Научници су пронашли доказе да заједничко једење може помоћи организму да ефикасније регулише ниво шећера у крви.
У експериментима је учествовало 108 људи који су јели нешто више од 100 грама белог пшеничног хлеба, а истраживачи су током наредна два сата пратили њихов гликемијски одговор. У једном сценарију учесници су јели сами, док су у другом били с блиском особом.
Све је лепше у друштву
Када су јели у друштву, ниво шећера у крви је мање скочио и брже се вратио на почетне вредности него када су исту храну јели сами.
Научници сматрају да резултати истраживања подржавају концепт "социјалне физиологије", који проучава како су наше друштвене везе повезане са функционисањем организма. Према њиховом тумачењу, људско тело није потпуно изолован систем који се самостално регулише, већ на његове физиолошке процесе утиче и присуство других људи.
Близина особе до које нам је стало може да смањи количину физичке енергије коју организам троши на саморегулацију, што би могло да донесе директну метаболичку корист. Они сматрају да ова повезаност може помоћи и у објашњењу тога због чега људи формирају друштвене везе и ослањају се једни на друге.
Реакције на стрес и хладноћу када нисмо сами
Слични ефекти већ су уочавани код других друштвених животиња. Истраживања на воћним мушицама, глодарима, свињама и мајмунима сугеришу да изолација може скратити животни век, потиснути имуни систем или појачати реакције на стрес.
Претходна истраживања показала су да социјална изолација код мишева мења инсулинску сигнализацију и нарушава метаболичку функцију, чиме се повећава ризик од гојазности. Код људи је, поређења ради, усамљеност повезана са поремећеном контролом гликемије и предвиђа развој дијабетеса типа 2.
Истраживачи су испитивали и друге телесне реакције како би проверили да ли се сличан образац појављује и ван метаболизма глукозе. У паралелним експериментима учествовало је 116 људи, а истраживачи су испитивали како се тело носи са излагањем хладноћи. Када је партнер био присутан, регулација телесне температуре била је ефикаснија, посебно када су се две особе додиривале. Међутим, корист је била уочљива чак и када између њих није било физичког контакта.
У другом сету експеримената учесници су били изложени стресном изазову. У присуству друге особе њихов одговор узбуђења, попут појачаног знојења, био је мањи чак и када није било контакта кожа на кожу. Та реакција се такође брже смањивала када је друга особа била присутна.
Сви ови резултати указују на то да би само присуство друге особе могло да помогне организму да ефикасније функционише, чак и када нема физичког додира.
Последице усамљености
Какви су дугорочни ефекти ових промена још није познато, али истраживања генерално повезују усамљеност са лошијим укупним здрављем. Људи са јачим друштвеним везама имају тенденцију да буду здравији, срећнији и да живе дуже, док је социјална изолација повезана са метаболичким и кардиоваскуларним болестима, раком, споријим зарастањем рана, мање квалитетним сном и већим ризиком од смртности.
И најдужа светска студија о срећи, која траје већ 88 година, показује значај блиских односа. Анализа бројних истраживања, медицинских података и интервјуа указала је на то да су блиске везе један од најбољих предиктора срећног и смисленог живота. Нови налази тако додатно указују да присуство људи до којих нам је стало може позитивно утицати на функционисање организма.
(Б92.нет)
БОНУС ВИДЕО
