ХИВ вирус зарадила је 1985, током кратке афере са француским аристократом и плејбојем бисексуалних склоности
У свету моде њено име и данас се изговара са поштовањем, а најгласније на традиционално јакој њујоршкој сцени где се, услед жестоке конкуренције, диктирање трендова и дефинисање начина одевања сматра подухватом равном лету на Месец. Но, све имасвоје разлоге. Легендарна Тина Чау важила је за икону стила, а њен је представљао савршен спој хигх-енд и винтаге комада.
Чланица модног високог друштва, манекенка, колекционарка одеће, дизајнерка, трендсетерка, муза реномираних креатора... Или једноставно – Тина Чау. Жена која се усудила да игра по сопственим правилима у време када је то било дозвољено само одабранима, која је оставила трајан траг у модној индустрији, и која се храбро и до краја носила са својим усудом, болешћу за коју нема лека.
Када се, почетком осамдесетих година прошлог века, први пут појавио израз АИДС, вирус је увелико харао планетом. Није био поштеђен ни модни унверзум. Претеча супермодела Ђија Каранђи и креатор Пери Елис отишли су 1986, манекен Ентони Хамилтон 1995, легендарни фотограф Херб Ритс 2002... Листа је дугачка, нажалост. На њој је од 1992. и Тина Чау.
Јапански минимализам и амерички конформизам
Док су, крајем седамдесетих и добрим делом осамдесетих, сви плесали у диско ритму и неговали исти гламурозно-шљаштећи стил, Тина Чау се истицала на потпуно другачији начин – кратком косом и минималистичким приступом. Другим речима, она није пратила моду, већ је мода пратила њу.
Иако је поседовала читав трезор скупих, дизајнерских крпица, фармерке и обична мајица биле су њен заштитни знак који су многи следили, схвативши да комфор, без обзира на оно што пише на етикети, нема цену.
Рођена је као Бетина Луиз Луц, 18. априла 1950. у Охају. Њен отац, Волтер, био је припадник америчких снага које су после рата биле стациониране у Јапану. Тамо је упознао будућу супругу Мону. Венчали су се у Сједињеним Државама, али су се шездесетих, са ћеркама Тином и Адел, преселили у Токио.
Док су студирале на тамошњем Универзитету "Софија" обе су запале за око агентима, али и козметичкој кући "Схисеидо", која им је понудила да постану амбасадори бренда. Посао какав се не одбија.
Врло брзо је девојка фасцинантног порцуланског тела, занимљивог генетског микса и хипнотишуће појаве постала велика инспирација чувених фотографа – Хелмут Њутон, Сесил Битон, Артур Елгорт... У њу је био заљубљен и један од првих јапанских креатора Исеј Мијаки, и легендарни Ив Сен Лоран, и Енди Ворхол којем је безброј пута позирала. Већ први првом сусрету сви би схватали да пред собом немају следбеницу моде, већ лидера који диктира трендове. Тај први утисак ниједног од њих није преварио.
Икона стила из њујоршког високог друштва
Јединствени стил сводио се на комбиновање јефтинијих ствари, које је углавном набављала на бувљаку, са високом, луксузнијом модом, на колаже састављене од мушких и женских комада, а шлаг на торти била је андрогина "Итон" фризура коју је одржавала у једној њујоршкој берберници и стилизовала уз помоћ гела "Диппитy До".
Њена евроазијска лепота била је право освежење на сцени преокупираној плавојкама и алл-Америцан типом девојака којима је, пред освит ере супермодела, често "скидала" насловне стране. Тина Чау била је идеалан спој јапанског минимализма и западњачке поп културе, и то би, заједно са кратком косом, могло да се назове њеном личном картом.
Легендарни Карл Лагерфелд приписује јој заслуге за настанак минималистичког шика, Кејт Мос и данас је сматра својим идолом, а освојила је и Ђорђа Арманија, који је дао можда и најјасније објашњење овог феномена: "Поседовала је урођену елеганцију и никада јој није био потребан дизајнер да било шта уради за њу. Напротив, она је много урадила за нас."
Неспутан космополитски дух
Тина је је била прави модни ентузијаста, бона фидес фасхиониста, са огромном љубављу према винтиџ одећи. Када јој је супруг једном купио поцепану, ружичасту хаљину са наборима, са уживањем ју је раставила да види како је направљена, али и у намери да је рестаурира. То је касније радила и са другим комадима, нарочито онима из своје богате колекције "Мариано Фортунy", што је постало њена највећа пасија.
У неком тренутку Енди Ворхол саветовао јој је да пажњу усмери и на дизајнирање накита. Свој други омиљени хоби открила је када је "лековити камен", како га је звала, умотала у бамбус користећи традиционалне јапанске технике плетења корпи и пратећи облике небрушеног горског кристала. Резултат – ремек дело.
(Блиц Жена)
