Многи се питају: зашто баш тај светац, а не неки други? Српска слава није само обичај – она је прво нематеријално културно добро из наше земље уписано на УНЕСКО листу. То је јединствена духовна пракса која повезује генерације, где свако домаћинство има свог небеског заштитника – крсно име.
Порекло славе сеже у доба пре примања хришћанства, када су Срби били пагани и славили своје претке и заштитнике у лику богова. С доласком хришћанства, овај дубоко укорењен обичај није нестао већ се преобразио – уместо паганских божанстава, породице су почеле да поштују хришћанске светитеље.
Предање каже да је управо Свети Сава мудро „преводио“ народне заштитнике у хришћанске: породицама које су славиле Перуна доделио би Светог Илију, путницима Светог Николу, а онима који су славили божанства здравља – свеце Козму и Дамјана или Светог Пантелејмона. Тако је слава постала спој предачког и хришћанског култа, и временом се утемељила као трајни симбол.
Слава као породични путоказ
Крсна слава се најчешће преноси са оца на сина, без промене, вековима уназад. Зато је она један од најпоузданијих путоказа у породичном стаблу, често јачи и од презимена, јер указује на дубље корене и заједнички идентитет. Ипак, постојале су ситуације када се слава мењала. У време крвне освете породице би, бежећи, мењале и презиме и славу да би сачувале потомство. Понекад би се слава преузимала од сродника без наследника или приликом пресељења на ново имање.
А ако неко данас жели да обнови славу коју отац или деда нису славили, обично се враћа на светитеља кога су преци поштовали. Када порекло није познато, избор се врши уз савет свештеника.
Веза између прошлости и садашњости
Иако у себи носи трагове паганског наслеђа, слава је пре свега хришћански обред – хлеб и вино као симбол тела и крви Христове, жито у част светитеља и предака. Она је у исто време породична молитва и живо сећање на претке.
Данас је слава тренутак када се окупљају породица и пријатељи, али суштина остаје духовна: заједничка молитва за живе и мртве и потврда да смо део непрекинутог ланца. Она нас подсећа да нисмо сами, већ део породичне и историјске целине коју преносимо својим потомцима.
