Међу Словенима ова традиција се у континуитету најбоље и најдуже одржала код Срба, где смо је успешно пренели кроз Хришћанство до данашњих дана.
Историјски гледано, слава је христијанизовани облик старог словенског празника посвећеног митском претку породице, односно породичним прецима уопште. Она потиче из култа предака, једног од најважнијих прасловенских култова.
Стари Словени, али Срби посебно, веома су држали до породице и односа према прецима, па је Слава тада (а и данас) одржавала ту јаку везу са прецима и пореклом. Слављењем, породите су преносиле културно наслеђе са покољења на покољење и чувале свест о сопственом пореклу.
У прилог теорије да крсно име – слава припада култу мртвих, говори и спремање кољива о крсом имену које се употребљава у култу мртвих. Како се чврсто веровало да покојници настављају живот после смрти, што се огледа у погребним ритуалима попут даћа, када се трећег, седмог, дванаестог и четрдесетог дана после смрти покојницима на гроб односи храна и пиће, као и после 6 и 12 месеци, уз друге посебне празнике мртвих, задушнице, које се прослављају на гробовима и по кућама, отуд се и на дан славе предака као жртва умрлима прилаже и храна и жито, а ова гозба се тако пренела и до данашњих дана у виду богате славске трпезе, обредног колача и славског жита.
Најстарији помен славе у нашим крајевима потиче из 1018. године. Постоји теорија да су Срби у време покрштавања, негде крајем 9. века, сам дан масовног крштења узимали као дан свеца заштитника или је свако племе усвојило свог заједничког заштитника.
Како је пагански народни обичај било немогуће искоренити и код раних Срба који су примили хришћанство, мудри српски архиепископ Свети Сава је у 13. веку канонизовао старе народне обичаје и упутио свештенство да их насилно и узалудно не прогоне, него да им дају хришћанско обележје. С друге стране, забранио је свечарске гозбе са крвним жртвама код цркве. У цркви су тада почеле да се врше службе светитељу, а гозбе су морале да се обављају у кући домаћина који слави свог заштитника као крсну славу.
И тако је слава стигла у хришћанско-православне обичаје.
Данашњу форму слава коначно је уобличио митрополит Србије Михаило 1862. године. Данас, поред породичне славе, постоје и црквене, сеоске завјетине, градске, славе удружења и друштава, па чак и страначке или занатлијске славе.
И тако је кроз историју хришћанства код Срба, слава остала наш главни доказ о пореклу још од паганских времена.
(Порекло.рс)
