Једна од оних којој је и после смрти помогао била је Милена П., чија је прича још један доказ патријархових моћи добијених од бога. Наиме, захваљујући њему, данас је пресрећна мајка дечака по имену Павле.
Она је са само шест година преживела рат и морала да напусти своје огњиште у Крајини.
- Живели смо у немаштини, али смо имали свега - љубави и вредне руке које су нас храниле. Нас четири сестре смо се лепо слагале и године су почеле да се нижу једна на другу. Кад сам напунила 20 година, будући да нисам ишла на факултет и да сам остала с мајком да водим рачуна о њој, упознала сам свог садашњег мужа. Забављали смо се три године и одлучили да се венчамо. Моја настарија сестра већ тада је имала дете, а млађе су биле одвећ мале и за шетање с момцима, камоли за венчање - почиње Милена своју причу.
Додаје да неизмерно воли децу и да је увек желела да буде мајка, али да им се није дало.
- Почели смо од лекара у нашем малом граду, а онда, како нам ту није било помоћи, ишли смо даље. Прошли смо читаву Босну и Херцеговину, па на крају стигли и до Црне Горе. Ништа. Кренули смо и до Београда. Ишли смо код најбољих лекара, али као да нам се није дало. Прошла је прва година, па друга, па трећа... - присећа се Милена своје голготе.
ОЧАЈНИЧКА ЖЕЉА
Каже да је остајала трудна, али узалуд:
- Моје тело је одбацивало плод после неколико месеци. Редуковала сам исхрану. Избацила сам скроз шећер. Све сам учинила да донесем наше мало биће на свет. Али није нам се дало. Кад бих видела другарице како шетају малишане, срце би ми се напунило срећом, а онда би ме њихов поглед пун сажаљења оборио и све теже сам подносила то. Једноставно, ја сам највише желела да мој човек и ја имамо дете. Али није нам се никако дало.
Ишла је, каже, и на разне хируршке интервенције у очајничкој жељи да постаје мајка, али све се завршавало побачајем.
- Лекари су били у чуду јер сам била млада и здрава, а мој организам, моје тело, одбацивао је највећу моју жељу - бебу - каже и додаје да се потом догодило чудо.
Посећивала је и манастире, молила се сваки дан. А онда је уследио пресудни тренутак у Саборној цркви, где је до сахране лежало тело почившег патријарха, а реке људи долазиле да се опросте.
ИСПУЊЕНА СПОКОЈЕМ
- Проломила се вест да је преминуо патријарх Павле. Осетила сам као да ми је неко исисао пола живота. Запутила сам се у Београд да целивам то свето биће. Тог живог свеца, који је пленио добротом и љубављу. И тај дуги ред у ком смо стајали, тискали се и чекали да приђемо почивавшем патријарху није ми тешко пао. Људи су стајали у тишини, као да се једна ера завршила, а почиње нека нова, неизвесна. Стајала сам у том реду и мислила на патријарха, на сва добра дела која је учинио. И нисам била сама. Сви око мене су имали исте мисли, били смо велика енергија коју чини хиљаде људи, спремне да стоје и чекају да целивају омиљеног патријарха.
Каже да јој се, када је ушла у цркву, тело испунило неким спокојем, неким чудним осећајем, нечим што никад није осетила дотад.
- Поздравила сам последњи пут патријарха и изашла. Вратила сам се кући. После месец дана сам остала трудна! Била сам у шоку и била сам сигурна да ми је патријарх помогао. Не морамо веровати у бога, довољно је веровати у чисте мисли и љубав коју може човек да пружи - закључује причу Милена и на крају додаје:
- Мој син се зове Павле.
(Република)
БОНУС ВИДЕО
