Некада се Ускрс ишчекивао са готово светим узбуђењем.
У сеоским кућама, жене су данима припремале трпезу, прале дом, чистиле дворишта и пеглале најбоље кошуље за васкршњу литургију. Вода се доносила из “живе” реке или бунара, пре зоре, како би деца имала “чисто лице и чист живот”. У ту воду би се стављало црвено јаје, цвеће и понеки златник – да би дете било здраво, лепо и успешно.
На сам празник, цела породица се окупљала на богатој трпези, где се прво јело фарбано јаје, па онда остала храна.
Многи су се тог дана мирили – чак и највеће заваде су се смиривале пред васкршњим поздравом: “Христос васкрсе!” – “Ваистину васкрсе!”.
Веровало се да је грех задржавати љутњу на тако свети дан. Посебну чар имали су украси од веза, домаће погаче и мирис тамјана који се ширио из сваке иконе.
У тим обичајима, свака породица налазила је осећај припадности, топлину и мир – оно што ни време ни цивилизација не могу да замене.
БОНУС ВИДЕО
