Nekada se Uskrs iščekivao sa gotovo svetim uzbuđenjem.
U seoskim kućama, žene su danima pripremale trpezu, prale dom, čistile dvorišta i peglale najbolje košulje za vaskršnju liturgiju. Voda se donosila iz “žive” reke ili bunara, pre zore, kako bi deca imala “čisto lice i čist život”. U tu vodu bi se stavljalo crveno jaje, cveće i poneki zlatnik – da bi dete bilo zdravo, lepo i uspešno.
Na sam praznik, cela porodica se okupljala na bogatoj trpezi, gde se prvo jelo farbano jaje, pa onda ostala hrana.
Mnogi su se tog dana mirili – čak i najveće zavade su se smirivale pred vaskršnjim pozdravom: “Hristos vaskrse!” – “Vaistinu vaskrse!”.
Verovalo se da je greh zadržavati ljutnju na tako sveti dan. Posebnu čar imali su ukrasi od veza, domaće pogače i miris tamjana koji se širio iz svake ikone.
U tim običajima, svaka porodica nalazila je osećaj pripadnosti, toplinu i mir – ono što ni vreme ni civilizacija ne mogu da zamene.
BONUS VIDEO
