Отмица је за девојку, па и за само село из које је девојка била велика срамота.
Отмица девојке најчешће се догађала у случајевима када њени родитељи нису одобравали брак са неким младићем, па је она у договору са момком бежала од куће.
Неколико дана после таквог бега, младићев отац или неки други члан породице одлази у кућу те девојке и од њених родитеља тражи мир и сагласност. У већини случајева родитељи пристају на сагласност и тада се уговара венчање и свадба.
Догађало се чак да су неки родитељи и сами организовали привидно отимање девојке, да би се тако избегли трошкови веридбе.
Кад нека девојка неће да се уда за неког момка, који би хтео баш том девојком да се ожени, долази до отмице. Момак прикупи неколико поверљивих другова, па на згодном месту сачека девојку и силом је одведе својој кући. После отмице отац момка долази девојчиној кући и тржи мир. Ако девојка не пристане да се уда за момка који ју је отео, њен отац је путем закона може вратити кући.
Догађало се и да младић који је отео девојку, да би добио сагласност од њеног оца, мора да плати извесну суму новца као накнаду за губитак радне снаге из девојчине куће.
Отмица за девојку, па и за само село из које је девојка је била велика срамота. Често се догађало да се цело село дигне на ноге чак и у пола ноћи да брани девојку из свог села, уколико се догоди да момци из неког суседног села покушају да отму девојку.
Вук Караџић је записао: “У отмицу се иде оружјем како год у војску. Намаме девојку код стоке, или кад пође на воду, те је одведу.”
Прота Матеја Ненадовић је 1804. године саставио закон у коме је један од првих чланова било забрањено отимање девојке. У каснијем Карађорђевом закону је стајало овако: “Ко се усуди да отме девојку, тај младожења да се ишиба кроз шпалир од 300 момака, девојка да се пусти и за кога она хоће нека се уда, куму да се удари 50 штапова, старом свату и деверу 50, а осталим сватовима по 30 штапова.”
Данас отмице девојака готово и да нема, али стари обичај откупљивања младе у многим крајевима се задржао.
(Н портал)
