Ово су најчешће грешке у размишљању које могу да закомпликују живот - избаците их из свог ума, главе и подсвести. Само вас оптерећују.
Иако би све у животу требало да буде једноставно, често није. Тако је и са мислима. Када у мислима прихватамо само једне информације, друге одбијамо, можемо да будемо у заблуди. Такође, када гледамо све црно-бело, мождане видимо да у црном има трачак светлости и белине који треба пратити.
Прекомерна генерализација је закључак заснован на једном случају (преводимо са посебног на опште). Један пријатељ је издао - сви около су издајници итд.
Црно-бело размишљање – дијаметрално различити погледи у зависности од постојећих услова (волим, мрзим, итд.).
Читање мисли – знамо шта други мисле (тачније, мислимо да знамо, иако у стварности не знамо).
Персонализација – све речи и радње других доживљавамо као реакцију на нас, иако је то далеко од случаја. Често верујемо да су негативни поступци других усмерени против нас. Међутим, друга, вероватнија објашњења за њихово понашање се не разматрају.
Предвиђање будућности - уверени смо у оно што не знамо са сигурношћу (бавиш се бесмисленим и неоснованим предвиђањима).
Филтрирање на појединачне детаље који потврђују исправност нашег закључка (при чему се игноришу чињенице које су у супротности са овим).
Катастрофизација је стално очекивање невоље ( страх има велике очи).
Постављање нераскидивих правила за нас и друге (када из неког разлога верујемо да треба да буде овако, а не другачије).
Претеривање – догађајима дајемо додатни значај (од кртичњака правимо планине).
Емоционално оправдање – догађаје тумачимо на основу осећања (на пример, осећам се лоше – то значи да је веза лоша).
Етикетирање - себи и онима око нас додељујемо глобалне квалитете (по правилу су такве етикете негативне, као што је "он је будала" итд.).
Девалвација позитивног – игноришемо позитивно у себи и у другима (као што смо склони да обраћамо пажњу на негативно).
Окривљавање – сматрамо некога извором својих неуспеха (по правилу, одговорност пребацујемо на некога ко нам је близак, верујући да је због њих све пошло наопако за нас).
Пристрасно поређење – верујемо да је свима боље (типично за људе са ниским самопоштовањем).
Жаљење – верујемо да смо у прошлости могли да поступимо другачије и уместо да једноставно "учимо на својим грешкама" и идемо даље, "копамо" у прошлост.
Ефекат отпора је склоност да урадимо нешто супротно од онога што нам неко каже или саветује (и поред тога што савет може бити тачан и рационалан, не слажемо се јер нам се чини да неко жели да нам ограничи слободу избора) .
Конформизам је страх од издвајања из гомиле, склоност да се ради оно што други раде, да се размишља као што мисли већина (ефекат стада или ефекат гомиле).
Ефекат ауторитета је тенденција да се припише већа вредност мишљењу ауторитета и да се на њега више утиче то мишљење. Чак и поред тога што је мишљење овог ауторитета о нечему у чему он није стручњак. На пример, познати лекар ће причати о историји или познати певач о правилној исхрани .
Илузија контроле је склоност људи да верују да могу да контролишу, или барем утичу, на исходе догађаја на које заправо не могу да утичу. Често покушавамо да утичемо на оно што је ван наше контроле, а често игноришемо оно на шта заправо можемо да утичемо.
Статус кво је склоност људи да желе да ствари и догађаји остану приближно исти. Због тога је тешко живети у ери промена, када се тектонске промене дешавају у многим областима живота, а психа се још није прилагодила.
Немогућност побијања – склони смо да игноришемо (или чак потпуно одбацимо) аргументе који су у супротности са нашим закључцима и концептима.
Ефекат уоквиривања је присуство зависности избора од форме у којој су дате почетне информације о опцијама одлуке (наш одговор често зависи од форме у којој се поставља питање).
Тенденција – након што смо стекли представу (разумевање) о нечему, верујемо у то као да је истина. Али често је ово илузија.
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
