Постоји доба у животу када се, без очигледног разлога, све чини тежим. Није младост, али није ни старост – већ нека врста унутрашње олује. Управо та прекретница, како показује велико истраживање, често долази око 49. године живота.
Према резултатима студије коју је спровео економиста и професор Дејвид Бланчфлауер са Универзитета Дартмут, анализирајући податке више од 14 милиона људи из 168 земаља, управо је ова година означена као „дно криве животне среће“.
Људи у овом периоду најчешће осећају пад мотивације, незадовољство собом или правцем којим им живот иде. Ова појава позната је као криза средњих година, али није само ствар животне етапе – већ и начина размишљања.
То је доба када се многа питања сливају у једно: Да ли је ово све што сам желео/желела од живота?
Али, после тог дна – срећа поново расте
Оно што је охрабрујуће јесте да се, како показује иста студија, након ове „долине“ животног расположења дешава преокрет. Након 49. године, срећа поново почиње да расте. Са зрелошћу долази јаснија слика шта је заиста вредно: здравље, стабилност, унутрашњи мир и блиски односи. Многи људи у овом добу престају да јуре идеализоване слике успеха и коначно прихватају себе. Уместо трке са временом, почињу да цене саму чињеницу да време – још увек имају.
Унутрашња промена као излаз
Студија јасно истиче: иако постоји просечна старосна доб са најнижом тачком среће, свако може утицати на своју личну криву. Оно што нас најчешће вуче у незадовољство нису објективне околности, већ унутрашњи притисци и нереална очекивања.
Истински заокрет често почиње када престанемо да се меримо према другима и почнемо да се питамо: Шта мени лично доноси радост – овде и сада?
Прихватање сопствених година и неговање ситних свакодневних радости често је најбржи пут до дубљег осећаја испуњености. Не ради се само о годинама – већ о начину на који их живимо.
