Postoji doba u životu kada se, bez očiglednog razloga, sve čini težim. Nije mladost, ali nije ni starost – već neka vrsta unutrašnje oluje. Upravo ta prekretnica, kako pokazuje veliko istraživanje, često dolazi oko 49. godine života.
Prema rezultatima studije koju je sproveo ekonomista i profesor Dejvid Blančflauer sa Univerziteta Dartmut, analizirajući podatke više od 14 miliona ljudi iz 168 zemalja, upravo je ova godina označena kao „dno krive životne sreće“.
LJudi u ovom periodu najčešće osećaju pad motivacije, nezadovoljstvo sobom ili pravcem kojim im život ide. Ova pojava poznata je kao kriza srednjih godina, ali nije samo stvar životne etape – već i načina razmišljanja.
To je doba kada se mnoga pitanja slivaju u jedno: Da li je ovo sve što sam želeo/želela od života?
Ali, posle tog dna – sreća ponovo raste
Ono što je ohrabrujuće jeste da se, kako pokazuje ista studija, nakon ove „doline“ životnog raspoloženja dešava preokret. Nakon 49. godine, sreća ponovo počinje da raste. Sa zrelošću dolazi jasnija slika šta je zaista vredno: zdravlje, stabilnost, unutrašnji mir i bliski odnosi. Mnogi ljudi u ovom dobu prestaju da jure idealizovane slike uspeha i konačno prihvataju sebe. Umesto trke sa vremenom, počinju da cene samu činjenicu da vreme – još uvek imaju.
Unutrašnja promena kao izlaz
Studija jasno ističe: iako postoji prosečna starosna dob sa najnižom tačkom sreće, svako može uticati na svoju ličnu krivu. Ono što nas najčešće vuče u nezadovoljstvo nisu objektivne okolnosti, već unutrašnji pritisci i nerealna očekivanja.
Istinski zaokret često počinje kada prestanemo da se merimo prema drugima i počnemo da se pitamo: Šta meni lično donosi radost – ovde i sada?
Prihvatanje sopstvenih godina i negovanje sitnih svakodnevnih radosti često je najbrži put do dubljeg osećaja ispunjenosti. Ne radi se samo o godinama – već o načinu na koji ih živimo.
