Bio je svoj, ranjiv, nežan, boem
Toma Zdravković je rođen 1938. godine u Aleksincu, u siromašnoj porodici. Pevač tokom odrastanja u selu Pečenjevci kod Leskovca nije imao puno toga u životu – osim duše prepune osećanja koje je pretvorio u stihove.
U kafani je pronašao svoju prvu publiku i prvo razumijevanje, a onda se dogodilo sudbonosno poznanstvo sa Silvanom Armenulić. Ona je prepoznala njegov talent i otvorila mu vrata sveta muzike.
Bežao je u alkohol i kocku. Iako je bio velika zvezda, nikada to nije bio u pravom smislu. Nije nosio skupa odela, nije se vozio u limuzinama, već je često išao peške. Bio je svoj, ranjiv, nežan, boem. Većina njegovih pesama bile su autobiografske, prožete emocijama i kafanskim duhom, često o neuzvraćenim ljubavima i boli.
Toma je često birao kocku kao beg od realnosti: "Nikad nisam pio zato što volim alkohol… U tim krugovima kažu da sam najveća ovca koja se rodila za kocku… Jedne noći dobio sam oko 80.000 maraka (oko 40.000 evra) i iduće ih sve izgubio", pričao je.
Do 1972. uspeo je da potroši sav zarađeni novac i seli se u Ameriku, potom u Kanadu, gde se u Torontu oženio poslednji, četvrti, put i uz ćerku dobio sina Aleksandra.
Kada se vratio iz Kanade, gde je neko vreme živeo, ponovno je osvojio publiku. Dom sindikata u Beogradu je bio prepun 20 večeri zaredom – ljudi su dolazili da čuju njega, ne samo pevača, već čoveka koji je preživeo sve ono o čemu peva. Iako mu je zdravlje već bilo narušeno, nije odustajao od pesme.
Umro je 30. septembra 1991. godine, siromašan, tiho, bez pompe. Iza njega nije ostalo bogatstvo, ali je nešto mnogo vrednije - pesma, stihovi i glas koji se ne zaboravljaju, piše Lepa i srećna.
(Story.hr)
BONUS VIDEO:
Pratite nas na INSTAGRAMU i FEJSBUKU
