Bele poklade obeležavaju se kao dan praštanja i pripreme za Veliki post.
Bele poklade, jedan od najvažnijih dana u pravoslavnom kalendaru pred Veliki post, obeležavaju se u nedelju, 22. februara. Ovaj praznik označava poslednji dan pre početka najdužeg posta u godini i simboličan je trenutak kada se vernici pripremaju ne samo promenom ishrane, već i odnosom prema drugima — kroz praštanje, pomirenje i unutrašnje smirenje.
Naziv praznika potiče od „bele“ hrane — mleka, sira, jaja i kajmaka — koja se tog dana još konzumira, dok je meso već izostavljeno. Zato se nedelja Belih poklada naziva i siropusna, odnosno završetak perioda mlečne hrane pre ulaska u Vaskršnji post. Ipak, suština dana nije u trpezi, već u običaju koji se smatrao presudnim: iskreno traženje i davanje oproštaja. Otuda i narodni naziv Proštene poklade ili Proćke.
Praštanje kao najvažniji običaj
U srpskoj tradiciji Bele poklade su pre svega dan pomirenja. Smatralo se da u post treba ući čistog srca, bez zameranja i ljutnje.
U mnogim porodicama i danas se čuva običaj da mlađi traže oproštaj od starijih, ali i da se svi međusobno mire rečima:
„Oprosti ako sam zgrešio.“
„Bog ti oprostio, i ja ti opraštam.“
Nekada je ovaj čin imao gotovo obavezujući karakter. Posebno se verovalo da zet mora obići tastovu kuću, kumove i starije rođake i zatražiti oproštaj kako bi časno započeo post.
Večernje porodično pomirenje
U mnogim krajevima postojao je običaj „praštanja u kući“. Porodica bi se uveče okupila za trpezom u mirnijoj atmosferi nego inače, a stariji su podsećali mlađe da se pomire sa svima sa kojima su u svađi.
Verovalo se da ono što čovek nosi u duši na početku posta ima poseban uticaj na njegov život, pa se smatralo lošim znakom započeti ga u ljutnji ili nerazumevanju.
Vatre, maskirane povorke i teranje zime
Pored porodičnih običaja, Bele poklade su nekada bile i dan zajedničkog veselja. U mnogim selima palile su se velike pokladne vatre oko kojih su se okupljali mladi, pevalo se i igralo, a ponegde se plamen i preskakao — kao simbol zdravlja i snage u godini koja dolazi.
Postojale su i maskirane povorke. Mladi su se prerušavali u neobične ili šaljive likove i obilazili kuće, pevajući i zadirkujući domaćine. Verovalo se da smeh, buka i maska teraju zimu i sve zlo, dok su domaćini učesnike darivali jajima, sirom ili slatkišima.
Trpeza poslednjeg „belog“ dana
Kako je to poslednji dan pre strogog posta, na trpezi su tradicionalno bila jela od mleka i jaja:
pite sa sirom
palačinke
uštipci
projice i druga peciva
Bele poklade su zato doživljavane kao prelaz — granica između svakodnevice i perioda uzdržanja, ali i prilika da se čovek zaustavi i preispita sebe.
Narodna verovanja i zaštitni običaji
U narodnom predanju Bele poklade su imale i zaštitnu dimenziju. Verovalo se da se te večeri okupljaju zle sile oko domaćinstva, pa su postojali posebni rituali zaštite.
U nekim krajevima:
ljuske jaja su bacane u vatru
tabani su se trljali belim lukom
deci su oblačene prevrnute pidžame
Ovi postupci su simbolično štitili od uroka i „nečistih sila“, a vatra je imala značenje očišćenja pred post.
Poruka koja traje do danas
Iako su mnogi stari običaji danas retki ili se čuvaju samo kroz manifestacije i sećanja, suština Belih poklada ostala je ista — radost, pomirenje i zajedništvo.
Poruka ovog dana je jednostavna, ali snažna: bez praštanja nema ni istinskog početka posta. Zato Bele poklade nisu samo tradicija, već podsetnik koliko su mir u duši i dobri odnosi sa ljudima važni.
(Lepa&Srećna)
BONUS VIDEO:
