Tekst koji je ostavio utisak na našu književnicu Mirjanu Bobić Mojisilović
U moru gluposti, zabave, politike, mode, fitnes saveta, koji nas zapljuskuju svakoga dana i sa svih strana, do mene je, nekim čudom, doplivala priča koja mi je zaustavila dah.
Parabola o majci, priča je o životu, bogu, znanju, veri, sumnji, hrabrosti, priča kakva se danas retko čuje usled sveopšte informacione buke.
Naime, dva nerođena blizanca pričaju u stomaku.
Jedan pita ima li života posle porođaja?
A drugi mu odgovara: „Naravno, zašto pitaš? Mora da ima nečega posle rađanja. Možda smo ovde, sada, da bismo se pripremili za ono što nas čeka posle.”
„Glupost”, reče prva beba. „Nema života posle rađanja. I kakav bi to život bio?”
„Ne znam”, reče druga beba. „Ali mora da tamo, napolju, ima više svetla nego ovde, možda ćemo hodati, i možda ćemo jesti našim ustima. Možda će biti raznih drugih osećaja o kojima mi ne znamo ništa.”
„To je apsurdno”, reče prva beba, „hodanje je nemoguće. I – da jedemo našim ustima?! Smešno! Pupčana vrpca nam obezbeđuje sve što nam je od hrane potrebno… Jedino što je pupčana vrpca vrlo kratka. Logično, život posle rađanja je isključen.”
„Ali ja mislim da ima nečega napolju i možda je drugačije nego što je ovde. Možda nam pupčana vrpca više neće biti potrebna.”
Prvi je odmah reagovao. „Glupost! Ako napolju ima života, kako objašnjavaš to što se niko nikada nije vratio odande? Porođaj je kraj života i posle rađanja nema ničega osim mraka, tišine i zaborava. I ne vodi nas nikuda.”
„Pa, ne znam”, reče druga beba. „Ali, u svakom slučaju, srešćemo majku, i ona će brinuti o nama.”
„Majka”, brecnula se prva beba. „Pa ti u stvari veruješ u majku? To je smešno. Da majka postoji, mi bismo je videli. Uostalom, gde je majka sada?”
Druga beba reče: „Majka je svuda oko nas. Ona nas okružuje. Mi smo od nje sačinjeni. Ona je ta u kojoj mi živimo. Bez nje ovaj svet ne bi postojao, niti bio mogao da postoji.”
Prva beba odgovori: „Pa ja je ne vidim, to znači – logično je da ona ne postoji.”
A druga beba prošaputa: „Ponekad, kad si zaronjen u tišinu, i kad se usredsrediš, i kada stvarno slušaš, možeš da opaziš njeno prisustvo i da čuješ njen glas pun ljubavi kako se odozgo spušta ka nama.”
Ponekad sam prva beba, ponekad sam druga i, kad bolje razmislim, često ni samu sebe ne čujem.
Ali možda se radi o tome da je, s vremena na vreme, dragoceno zaroniti u tišinu.
(To sam ja / Mirjana Bobić Mojisilović)
