Detinjstvo oblikuje način na koji doživljavamo svet, ljude i sami sebe. Iskustva iz ranih godina života često ostavljaju nevidljive tragove koji kasnije određuju kako reagujemo na stres, sukobe i bliskost sa drugima.
Iako mnoga deca s vremenom nauče da se nose sa teškoćama, postoje određeni obrasci koji se zadrže i u odraslom dobu - posebno ako ne ne nauče da ih prepoznaju i razumeju. Prema rečima savetnika, upravo nerazrešene emocije i problemi iz detinjstva mogu da budu temelj osećaja teskobe i nesigurnosti koji se kasnije javljaju bez jasnog uzroka.
1. Odrastanje u okruženju bez emocionalne podrške
Deca koja odrastaju u domovima u kojima se emocije ignorišu ili umanjuju često nauče da potiskuju svoja osećanja. U odraslom dobu to može da se pretvori u teškoću prepoznavanja i izražavanja sopstvenih potreba, što stvara stalni osećaj unutrašnje napetosti. Kad osoba godinama ne nauči da je u redu da traži utehu, svaka situacija u kojoj se oseća ranjivo može da pokrene teskobu.
Savetnici objašnjavaju da takvi pojedinci često imaju utisak da moraju da budu "snažni" i samostalni po svaku cenu, jer su kao deca naučili da emocije nisu sigurne. Odrasla anksioznost tada postaje način da telo izrazi ono što rečima nikada nije smelo.
2. Preterano kritični ili zahtevni roditelji
Deca koja stalno dobijaju poruke da nisu dovoljno dobra često razviju osećaj da moraju neprestano da dokazuju svoju vrednost. Taj obrazac lako se prenosi u odraslo doba, gde se javlja strah od grešaka, teskoba u društvenim situacijama i stalna potreba za odobravanjem. Takvi ljudi retko osete istinski mir jer je njihova unutrašnja mera vrednosti stalno vezana uz priznanje koje dolazi spolja
Stručnjaci za odnose ističu da se iz takvog odgoja često rađa tzv. "unutarnji kritičar" - glas koji neprestano podseća na greške i umanjuje uspehe. Kad taj glas preuzme kontrolu, anksioznost postaje svakodnevni saputnik.
3. Nepredvidivo ili nesigurno porodično okruženje
Deca koja su odrastala u domovima punim napetosti, svađa ili emocionalne nestabilnosti često razvijaju pojačan osećaj opreza. U takvim okolnostima dete uči da svet može biti nepredvidiv i da mora da bude stalno "na oprezu". U odraslom dobu ta stalna pripravnost postaje teskoba - telo reaguje kao da je i dalje u opasnosti, čak i kad objektivno nije.
Savetnici upozoravaju da takvi obrasci često traju godinama, sve dok osoba ne prepozna da njeni strahovi nisu reakcija na sadašnjost, nego na prošlost. Zato se preporučuje stvaranje osećaja sigurnosti kroz rutinu, zdrave odnose i emocionalnu stabilnost - okruženje koje odrasla osoba može sama da izgradi, a koje nadomešta ono što je u detinjstvu nedostajalo.
(index.hr/Yumama)
BONUS VIDEO
