Детињство обликује начин на који доживљавамо свет, људе и сами себе. Искуства из раних година живота често остављају невидљиве трагове који касније одређују како реагујемо на стрес, сукобе и блискост са другима.
Иако многа деца с временом науче да се носе са тешкоћама, постоје одређени обрасци који се задрже и у одраслом добу - посебно ако не не науче да их препознају и разумеју. Према речима саветника, управо неразрешене емоције и проблеми из детињства могу да буду темељ осећаја тескобе и несигурности који се касније јављају без јасног узрока.
1. Одрастање у окружењу без емоционалне подршке
Деца која одрастају у домовима у којима се емоције игноришу или умањују често науче да потискују своја осећања. У одраслом добу то може да се претвори у тешкоћу препознавања и изражавања сопствених потреба, што ствара стални осећај унутрашње напетости. Кад особа годинама не научи да је у реду да тражи утеху, свака ситуација у којој се осећа рањиво може да покрене тескобу.
Саветници објашњавају да такви појединци често имају утисак да морају да буду "снажни" и самостални по сваку цену, јер су као деца научили да емоције нису сигурне. Одрасла анксиозност тада постаје начин да тело изрази оно што речима никада није смело.
2. Претерано критични или захтевни родитељи
Деца која стално добијају поруке да нису довољно добра често развију осећај да морају непрестано да доказују своју вредност. Тај образац лако се преноси у одрасло доба, где се јавља страх од грешака, тескоба у друштвеним ситуацијама и стална потреба за одобравањем. Такви људи ретко осете истински мир јер је њихова унутрашња мера вредности стално везана уз признање које долази споља
Стручњаци за односе истичу да се из таквог одгоја често рађа тзв. "унутарњи критичар" - глас који непрестано подсећа на грешке и умањује успехе. Кад тај глас преузме контролу, анксиозност постаје свакодневни сапутник.
3. Непредвидиво или несигурно породично окружење
Деца која су одрастала у домовима пуним напетости, свађа или емоционалне нестабилности често развијају појачан осећај опреза. У таквим околностима дете учи да свет може бити непредвидив и да мора да буде стално "на опрезу". У одраслом добу та стална приправност постаје тескоба - тело реагује као да је и даље у опасности, чак и кад објективно није.
Саветници упозоравају да такви обрасци често трају годинама, све док особа не препозна да њени страхови нису реакција на садашњост, него на прошлост. Зато се препоручује стварање осећаја сигурности кроз рутину, здраве односе и емоционалну стабилност - окружење које одрасла особа може сама да изгради, а које надомешта оно што је у детињству недостајало.
(индеx.хр/Yумама)
БОНУС ВИДЕО
