Od davnina se verovalo da muzika ima moć koja nadilazi običnu zabavu. U antičkoj Grčkoj, Pitagora je tvrdio da određene frekvencije mogu da uravnoteže ljudsku dušu, dok su stari narodi koristili bubnjeve, frule i pesme u ritualima lečenja i prizivanja snage. Danas, moderna nauka potvrđuje ono što su naši preci intuitivno znali – muzika deluje na mozak, srce i celo telo, menjajući naše emocije, ritam disanja i čak krvni pritisak.
Stručnjaci su otkrili da slušanje omiljene melodije podstiče oslobađanje hormona sreće – dopamina i serotonina, dok nežni tonovi klasične muzike smiruju stres i pomažu da se telo oporavi od napetosti. S druge strane, ritmična muzika ubrzava puls, podstiče adrenalin i motiviše nas da istrajemo u fizičkim aktivnostima.
Nije slučajno što sportisti često koriste muziku kao “gorivo” pre takmičenja, a hirurzi tokom operacija – da bi bili fokusirani i smireniji.
Postoji i čitava grana terapije zasnovana na zvuku – muzikoterapija. Ona se koristi u bolnicama, rehabilitacionim centrima i školama, pomažući deci sa razvojnim poteškoćama, osobama sa depresijom, pa čak i pacijentima obolelim od Alchajmerove bolesti.
Dokazano je da melodije mogu da vrate izgubljena sećanja, da smanje bol i da podstaknu komunikaciju tamo gde reči zakazuju. Muzika je, međutim, mnogo više od naučnog eksperimenta – ona je most ka unutrašnjem svetu. Kada slušamo omiljenu pesmu, osećamo da nas dodiruje nešto dublje od zvuka – osećaj pripadnosti, utehe ili euforije. Zbog toga nije retkost da ljudi kažu da ih je upravo muzika “spasila” u najtežim trenucima života. I dok se tehnologija razvija i sve više nas povezuje sa svetom, ostaje činjenica da nas nijedna druga umetnost ne dodiruje tako direktno i univerzalno. Jer, muzika ne poznaje jezik, granice ni godine – ona govori srcu, a srce uvek razume njen ritam.
